Piše: Srđan Smiljanić, Kanbera

Pre nešto više od nedelju dana, u glavnom gradu Jermenije, Jerevanu, izbile su demonstracije. Neposredni povod predstavlja poskupljenje struje, drugo u poslednje dve godine, ali je praktično odmah po izbijanju karakter protesta poprimio političku komponentu. Umesto protiv poskupljenja, demonstranti su počeli da se bune protiv vlasti. Kao uslov da se raziđu, sa njihove strane se ispostavljaju zahtevi za koje je jasno da neće biti ispunjeni, padaju i uvrede na račun vlade. Od kontejnera za smeće se stvaraju barikade, dele se leci protiv „antinarodne vlasti“, viore se nacionalne zastave, većina demonstranata spada u grupu mladih dok je vođa protesta predsednik nove političke stranke koja je prethodno egzistirala u formi nevladine organizcaije, inače prozapadne orijentacije. Nakon par dana, počele su da stižu i informacije da su pojedini od govornika pozivali na oružje, dok vlast širi priču o tome kako su mnogi od učesnika zaista i naoružani, čak i eksplozivom. Na kraju je vlada obećala da neće biti poskupljenja struje i većina demonstranata se razišla, ali se neki do trenutka početka početka pisanja ovog teksta, i dalje nalaze u Bulevaru maršala Bagrjana u centru grada.

Sve u svemu – a u svetlu činjenice da je Jermenija među najbližim saveznicima Rusije, članica Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i Evroazijske ekonomske unije (EEZ), ruskih projekata čiji osnovni cilj je reintegracija većine bivših sovjetskih republika u savez predvođen od strane Moskve – gotovo se bez i malo sumnje može zaključiti kako su ovde prisutni skoro svi simptomi da se Jerevan pretvorio u novo poprište na kojem je primenjena tehnologija obojene revolucije. Ali treba reći da tu ipak nema ničeg novog. U bivšim republikama SSSR, obojena revolucija je pre više od deset godina prvo sprovedena u Gruziji, kada je na vlast došao američki čovek i rusofob, Miša Sakašvili. Sledila je Ukrajina 2004., takođe uspešna akcija. Zatim i par neuspešnih u zemljama Centralne Azije, pa opet uspešna u Ukrajini prošle godine, da bi se sada došlo i do Jermenije.

Ono što je u svemu tome teško objašnjivo, jeste činjenica da Moskva ni posle svih pomenutih iskustava i ponavljanja relativno sličnog scenarija u svim navedenim slučajevima i dalje nema recept koji bi joj omogućio da sa sigurnošću odbrani svoje zone uticaja od zapadnih pokušaja uzurpacije i preuzimanja. Gruzija i Jermenija su pravoslavne zemlje koje su dugo bile deo Rusije, zatim i Sovjetskog Saveza. Geografski su smeštene u dubinu kontinenta, daleko od SAD i zemalja Zapadne Evrope i nema nikakve logike da teže Zapadu. A šta tek reći o Ukrajini? Ova zemlja, koja je stekla nezavisnost pre nekih 25 godina, prethodno se nalazila u okviru Ruske Imperije (i SSSR) preko 300 godina. Za razliku od Jermena i Gruzina, Ukrajinci (sem onih poljskog porekla) dele praktično istu etničku osnovu sa Rusima (kao što je recimo dele Nemci i Austrijanci, Srbi i Crnogorci ili Grci i Kiprani), govore jezikom koji se može smatrati dijalektom ruskog i u ogromnoj većini (preko 80%) su pravoslavni. Da ne govorimo o političkim, ekonomskim pa i obaveštajnim vezama, preostalim iz dana SSSR, koje vlast u Kremlju i danas mora imati na raspolaganju u odnosu na mnoge uticajne Ukrajince. Zbog navedenog, i sama pomisao da su SAD tokom prethodnih 25 godina mogle da izgrade sopstvenu infrastrukturu u Ukrajini, koja će omogućiti da njihov uticaj u ovoj zemlji prevlada u odnosu na ruski, sasvim je šokantna. A ipak, realnost je takva da danas u Kijevu – gradu za koji su vezani počeci ruske državnosti, kao što su počeci srpske državnosti vezani za Kosovo i Metohiju – na vlasti imamo najrusofobniji politički režim u istoriji posleratne Evrope. O čemu se radi?

Očigledan odgovor koji se nameće sam po sebi, jeste da u Ukrajini danas – koliko god to delovalo nelogično kada se odnosi na zemlju sa značajnim procentom ruskog stanovništva i kulturno, verski i istorijski toliko blisku Rusiji – imamo očigledan primer dominacije američkog obaveštajnog sektora u odnosu na ruski. Nema sumnje da se isto odnosi i na druge zemlje u kojima je izvedena ili pokušana obojena revolucija. Međutim, nije samo to u pitanju. Postoje i dodatni razlozi.

Prvi od tih razloga, vezan je za zaprepašćujuću nemuštost Kremlja, kada se govori o usmeravanju odnosa sa zemljama bivšeg SSSR. Evo i dva skorašnja primera za iznesenu tvrdnju.

Kada je Zapad ustanovio sankcije prema Rusiji, nakon čega se vrednost rublje strmoglavila, Kazahstan, možda i najverniji saveznik Rusije u poslednjih 25 godina, našao se preplavljen jeftinom ruskom robom. Kako to nije išlo u prilog ekonomiji zemlje, Kazahstanci su odgovorili simboličnim aktima zaplene malih količina uvozne ruske robe, aktima koji bi se mogli shvatiti prvenstveno kao skretanje pažnje Rusiji na interese Kazahstana. Konkretno, zaplenjeno je pet tona mesa, zatim i 2000 litara mleka uvezenih iz Rusije. Ruski odgovor na to, sastojao se u zapleni 60 tona sira iz Kazahstana, jer „proizvod nije ispunjavao zahteve sigurnosti i kvaliteta“, nakon čega su neki ruski mediji počeli da koriste izraz „trgovinski rat“, u kontekstu opisivanja odnosa dve zemlje. Nedopustivo!

Još je drastičniji primer odnosa Rusije prema njenom drugom ključnom savezniku, Belorusiji. Novoprobuđeni ruski nacionalni zanos, doveo je do toga da su neki od najznačajnijih ruskih državnih medija (manje ili više diskretno) počeli da osporavaju državnost Belorusije. Njihovi argumenti, uglavnom se svode na to da su Rusi i Belorusi isti narod i da Minsk stoga treba da se odrekne sopstvene državnosti, te da je preda u ruke Moskve. Na kraju je morao da interveniše predsednik Belorusije, izjavivši u aprilu kako se u Belorusiji pokreće sve više pro ruskih nevladinih organizacija, pa čak i to da se „u zemlju pokušavaju infiltrirati ruske ekstremističke grupe, protiv kojih se moraju preduzeti određene mere“. Opet nedopustivo!

Ipak, najveća slabost današnje Rusije, ne leži ni u obaveštajnom ni u diplomatskom sektoru. Ona se nalazi u samoj strukturi ruskog društva. Sa jedne strane, savremena Rusija je prihvatila političko uređenje Zapada i danas predstavlja izraziti primer zemlje nemilosrdnog, liberalnog kaptitalizma. Sa druge strane, ona je tokom poslednjih 25 godina pojačavala naglasak na održanju tradicionalnih ruskih vrednosti, sve više se orijentišući na svoje pravoslavno i uopšte tradicionalno biće. Ovako šizofrena kombinacija ne može doneti ništa dobro. Ona bi eventualno bila održiva u kolektivističkim društvima Istočne Azije, ali ne i u zemlji čija je istorija, samim tim i kultura, prvenstveno vezana za Evropu. Rusija bi trebalo da se opredeli – ili će ukinuti demokratiju i liberalni kapitalizam i kreirati društveni sistem u kome će tradicionane vrednosti imati adekvatno mesto, ili će očuvati liberalni kapitalizam i demokratiju i upustiti se u menjanje dominantnog vrednosnog sistema u društvu.

Postoji nešto što se zove meka moć. Tu se radi o privlačnoj moći jedne zemlje, ali ne u odnosu na biznis i investicije, već u odnosu na obične ljude. Upravo je to ono što Zapad ima a Rusija nema, ono zbog čega su danas mnogi u Jerevanu očarani Evropom i sumanuto teže nemogućoj misiji ulaska zemlje u EU, spremni čak i da se zarad ovog ideala sukobljavaju sa policijom i rizikuju sopstevnu bezbednost. Sledstveno, upravo je meka moć ono na čemu Rusija mora prvenstveno raditi ako želi da nastavi funkcionisanje u ambijentu društva liberalnog kapitalizma – ali o tome, kao i o pitanju dominantnog tipa političke svesti u Rusiji, biće reči u drugom delu ovog članka koji ćete moći da pročitate u sledećem broju Srpskog Glasa.