Пише: Срђан Смиљанић, Канбера

Пре нешто више од недељу дана, у главном граду Јерменије, Јеревану, избиле су демонстрације. Непосредни повод представља поскупљење струје, друго у последње две године, али је практично одмах по избијању карактер протеста попримио политичку компоненту. Уместо против поскупљења, демонстранти су почели да се буне против власти. Као услов да се разиђу, са њихове стране се испостављају захтеви за које је јасно да неће бити испуњени, падају и увреде на рачун владе. Од контејнера за смеће се стварају барикаде, деле се леци против „антинародне власти“, виоре се националне заставе, већина демонстраната спада у групу младих док је вођа протеста председник нове политичке странке која је претходно егзистирала у форми невладине организцаије, иначе прозападне оријентације. Након пар дана, почеле су да стижу и информације да су поједини од говорника позивали на оружје, док власт шири причу о томе како су многи од учесника заиста и наоружани, чак и експлозивом. На крају је влада обећала да неће бити поскупљења струје и већина демонстраната се разишла, али се неки до тренутка почетка почетка писања овог текста, и даље налазе у Булевару маршала Багрјана у центру града.

Све у свему – а у светлу чињенице да је Јерменија међу најближим савезницима Русије, чланица Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и Евроазијске економске уније (ЕЕЗ), руских пројеката чији основни циљ је реинтеграција већине бивших совјетских република у савез предвођен од стране Москве – готово се без и мало сумње може закључити како су овде присутни скоро сви симптоми да се Јереван претворио у ново поприште на којем је примењена технологија обојене револуције. Али треба рећи да ту ипак нема ничег новог. У бившим републикама СССР, обојена револуција је пре више од десет година прво спроведена у Грузији, када је на власт дошао амерички човек и русофоб, Миша Сакашвили. Следила је Украјина 2004., такође успешна акција. Затим и пар неуспешних у земљама Централне Азије, па опет успешна у Украјини прошле године, да би се сада дошло и до Јерменије.

Оно што је у свему томе тешко објашњиво, јесте чињеница да Москва ни после свих поменутих искустава и понављања релативно сличног сценарија у свим наведеним случајевима и даље нема рецепт који би јој омогућио да са сигурношћу одбрани своје зоне утицаја од западних покушаја узурпације и преузимања. Грузија и Јерменија су православне земље које су дуго биле део Русије, затим и Совјетског Савеза. Географски су смештене у дубину континента, далеко од САД и земаља Западне Европе и нема никакве логике да теже Западу. А шта тек рећи о Украјини? Ова земља, која је стекла независност пре неких 25 година, претходно се налазила у оквиру Руске Империје (и СССР) преко 300 година. За разлику од Јермена и Грузина, Украјинци (сем оних пољског порекла) деле практично исту етничку основу са Русима (као што је рецимо деле Немци и Аустријанци, Срби и Црногорци или Грци и Кипрани), говоре језиком који се може сматрати дијалектом руског и у огромној већини (преко 80%) су православни. Да не говоримо о политичким, економским па и обавештајним везама, преосталим из дана СССР, које власт у Кремљу и данас мора имати на располагању у односу на многе утицајне Украјинце. Због наведеног, и сама помисао да су САД током претходних 25 година могле да изграде сопствену инфраструктуру у Украјини, која ће омогућити да њихов утицај у овој земљи превлада у односу на руски, сасвим је шокантна. А ипак, реалност је таква да данас у Кијеву – граду за који су везани почеци руске државности, као што су почеци српске државности везани за Косово и Метохију – на власти имамо најрусофобнији политички режим у историји послератне Европе. О чему се ради?

Очигледан одговор који се намеће сам по себи, јесте да у Украјини данас – колико год то деловало нелогично када се односи на земљу са значајним процентом руског становништва и културно, верски и историјски толико блиску Русији – имамо очигледан пример доминације америчког обавештајног сектора у односу на руски. Нема сумње да се исто односи и на друге земље у којима је изведена или покушана обојена револуција. Међутим, није само то у питању. Постоје и додатни разлози.

Први од тих разлога, везан је за запрепашћујућу немуштост Кремља, када се говори о усмеравању односа са земљама бившег СССР. Ево и два скорашња примера за изнесену тврдњу.

Када је Запад установио санкције према Русији, након чега се вредност рубље стрмоглавила, Казахстан, можда и највернији савезник Русије у последњих 25 година, нашао се преплављен јефтином руском робом. Како то није ишло у прилог економији земље, Казахстанци су одговорили симболичним актима заплене малих количина увозне руске робе, актима који би се могли схватити првенствено као скретање пажње Русији на интересе Казахстана. Конкретно, заплењено је пет тона меса, затим и 2000 литара млека увезених из Русије. Руски одговор на то, састојао се у заплени 60 тона сира из Казахстана, јер „производ није испуњавао захтеве сигурности и квалитета“, након чега су неки руски медији почели да користе израз „трговински рат“, у контексту описивања односа две земље. Недопустиво!

Још је драстичнији пример односа Русије према њеном другом кључном савезнику, Белорусији. Новопробуђени руски национални занос, довео је до тога да су неки од најзначајнијих руских државних медија (мање или више дискретно) почели да оспоравају државност Белорусије. Њихови аргументи, углавном се своде на то да су Руси и Белоруси исти народ и да Минск стога треба да се одрекне сопствене државности, те да је преда у руке Москве. На крају је морао да интервенише председник Белорусије, изјавивши у априлу како се у Белорусији покреће све више про руских невладиних организација, па чак и то да се „у земљу покушавају инфилтрирати руске екстремистичке групе, против којих се морају предузети одређене мере“. Опет недопустиво!

Ипак, највећа слабост данашње Русије, не лежи ни у обавештајном ни у дипломатском сектору. Она се налази у самој структури руског друштва. Са једне стране, савремена Русија је прихватила политичко уређење Запада и данас представља изразити пример земље немилосрдног, либералног каптитализма. Са друге стране, она је током последњих 25 година појачавала нагласак на одржању традиционалних руских вредности, све више се оријентишући на своје православно и уопште традиционално биће. Овако шизофрена комбинација не може донети ништа добро. Она би евентуално била одржива у колективистичким друштвима Источне Азије, али не и у земљи чија је историја, самим тим и култура, првенствено везана за Европу. Русија би требало да се определи – или ће укинути демократију и либерални капитализам и креирати друштвени систем у коме ће традиционане вредности имати адекватно место, или ће очувати либерални капитализам и демократију и упустити се у мењање доминантног вредносног система у друштву.

Постоји нешто што се зове мека моћ. Ту се ради о привлачној моћи једне земље, али не у односу на бизнис и инвестиције, већ у односу на обичне људе. Управо је то оно што Запад има а Русија нема, оно због чега су данас многи у Јеревану очарани Европом и сумануто теже немогућој мисији уласка земље у ЕУ, спремни чак и да се зарад овог идеала сукобљавају са полицијом и ризикују сопстевну безбедност. Следствено, управо је мека моћ оно на чему Русија мора првенствено радити ако жели да настави функционисање у амбијенту друштва либералног капитализма – али о томе, као и о питању доминантног типа политичке свести у Русији, биће речи у другом делу овог чланка који ћете моћи да прочитате у следећем броју Српског Гласа.