Piše Srđan Smiljanić

Rusija postavila bateriju S400 raketnih sistema na Kamčatku, SAD raspoređuju THAAD raketne sisteme u Južnoj Koreji, Bezbednosni razvgovori na relaciji Tokio-Seul, Japan u sve neizvesnijem bezbednosnom okruženjenju… Ovo su samo neki od naslova koji su se u poslednjih desetak dana mogli pročitati na različitim političkim medijima, a na temu razvoja bezbednosne infrastrukture u Severoistočnoj Aziji, regionu u kome se intenzivnije nego bilo gde drugde sukobljavaju interesi najmoćnijih političkih aktera današnjice.

Moglo bi se reći da se politička igra, koja se danas dešava u pomenutom regionu, odvija u formatu šest plus jedan plus jedan – što će reći da u njoj učestvuje šest zemalja Severoistočne Azije (Kina, Rusija, Japan, Južna Koreja, Severna Koreja i Mongolija), još jedna de fakto država (Tajvan) i SAD kao ,,geografski uljez“ u okviru ove grupe. Pritom, ono što je specifično za razvoj situacije u Severoistočnoj Aziji, jeste da svaka od pomenutih zemalja igra sopstvenu, manje ili više nezavisnu ulogu, što celu situaciju čini izuzetno kompleksnom. U tom smislu, ovaj tekst će biti posvećen otkrivanju tek osnovnih odrednica regionalne politike svake od pomenutih zemalja.

Krenuću od Severne Koreje, države koja se slobodno može nazvati zemljom paradoksa. Na njenom čelu se nalazi Kim Džong Un – treći izdanak komunističke dinastije koja već više od pola veka neprekinuto sprovodi totalitarnu vladavinu, što je dovelo do toga da Severna Koreja danas predstavlja najzatvoeniju zemlju sveta. Inače, osnovna karakteristika politike vladajuće dinasteije, sastoji se u njenom neprikosnovenom nastojanju da očuva vlast. Zbog toga se gro državnih prihoda, već tradicionalno usmerava u pravcu razvoja i proizvodnje oružanih sistema. Na taj način, ova zemlja je pre skoro deset godina uspela da ovlada tehnologijom nuklearnog naoružanja, a nešto ranije i tehnologijom proizvodnje raketa srednjeg dometa, ali je za to platila veliku cenu. Tokom poslednjih dvadeset godina, po nekim procenama, i do dva miliona njenih žitelja je umrlo od gladi. Danas se procenjuje da je broj nuklearnih bojevih glava u posedu Severne koreje između 10 i 20, dok je uz poslednju kinesku procenu iznesena pretpostavka da se iduće godine njihov broj može udvostruči. Na taj način, sa režimom čiji potezi su tradicionalno nepredvidljivi (ova zemlja je svojevremeno testirala novu balističku raketu tako što je lansirala u Pacifik preko teritorije Japana, tokom vršenja još jednog testa raketa je završila na teritoriji Rusije, dok su pogranični incidenti razmene vatre sa južnokorejskim trupama, inicirani sa severa, relativno česti), Severna Koreja danas objektivno predstavlja osnovnu bezbednosnu pretnju u regionu, kao i glavni izgovor za američko vojno prisustvo na južnom delu korejskog poluostrva.

Što se tiče Južne Koreje, ona danas igra ulogu ,,središnje zemlje“ regiiona. Njen osnovni saveznik u regionu su SAD, sa kojima, na nezadovoljstvo severnog suseda, Južna Koreja tradicionalno upražnjava vojne manevre jednom godišnje. Nedavno je vlada ove zemlje dozvolila raspoređivanje američkog raketnog sistema THAAD na svojoj teritoriji, što je izazvalo negativne reakcije od strane Moskve i Pekinga. Treba pomenuti i to da podozrenje koje Južnokoreanci i danas osećaju prema Japanu, zbog okupacije tokom drugog svetskog rata, predstavlja faktor zbog koga prozapadni blok u regionu Severoisočne Azije retko nastupa na jedinstven način. Sa druge strane, veoma značajna, i dalje rastuća ekonomska razmena sa Kinom, kao i rastući ekonomski potencijal u odnosu sa Rusijom, čini da Južna Koreja danas mora veoma pažljivo balansirati svoju regionalnu strategiju.

Kada govorimo o regionalnoj strategiji Japana, treba prvenstveno imati u vidu pacifističke osnove njegovog ustava, koje vuku koren iz japanskog iskustva tokom Drugog svetskog rata. Međutim, zbog rastuće zategnutosti u odnosima sa Kinom, prvenstevno povodom teritorijalnih sporova oko strateški ključnih ostrva Senkaku (koje Kinezi nazivaju Dajdžou) smeštenih u Istočnom kineskom moru, u čijoj blizini je još pronađena i nafta, Japan danas polako ali sigurno napušta pacifizam. Tako je već izvesno da će japanska vojna industrija u neposrednoj budućnosti početi da izvozi oružje (ugovori sa Australijom i Filipinima), dok vlada premijera Abea ulaže veliki politički napor kako bi promenila ustavnu odredbu koja predviđa da oružane snage Zemlje izlazećeg sunca, mogu biti angažovane samo u slučaju potrebe za odbranom države.

Za Rusiju bi se moglo reći da u okviru regionalne bezbednosne strukture, predstavlja pasivnu silu. Ona ima dva osnovna strateška cilja u regionu. Prvi je očuvanje teritorijalnog integriteta, koji bi, barem teorijski, mogao biti ugrožen od strane Japana, koji nikada nije priznao prisajedinjenje Kurilskih ostrva Rusiji nakon drugog svetskog rata, i dalje ih nazivajući svojim ,,severnim teritorijama“. Sa druge strane, i nasuprot ,,sveobuhvatnom strateškom partnerstvu“ kao okviru koji služi za definisanje savremenih odnosa između Kine i Rusije, Moskva je svesna pritajenog kineskog nezadovoljstva povodom razgraničenja dve zemlje, u osnovi utvrđenog tokom 19. veka, u Kini poznatog i pod nazivom ,,vek poniženja“. Drugi strateški cilj Moskve u Severoistočnoj Aziji, predstavlja prevencija eventualnog američkog napada iz ovog pravca. Tim povodom, u ovom regionu je raspoređen značajan broj ruskih raketnih jedinica.

Kineska politika u regionu, prvensteno je zasnovana na želji Pekinga da ostvari direktan pristup Pacifiku. Upravo je to razlog zbog koga je Kina – nakon kupovine već pomenutih Senkaku (Dajdžou) ostrva od privatnih vlasnika, a od strane Vlade Japana – tokom poslednjih par godina počela da sprovodi veoma aktivnu politiku na prostoru Istočnog kineskog mora. Tako su izleti kineske ratne mornarice u isti, koji se formalno nalazi pod japanskim suverenitetom, postali relativno česti. Nikako nije slučajno ni to što kineska ribarska flota sve češće ulazi u vode oko Senkaku ostrva, a isto se odnosi i na kineske ,,istraživačke brodove“. Prošle godine, Kina je čak vazdušni prostor iznad Senkakua jednostrano stavila pod svoju nadležnost, čemu su se očekivano usprotivili SAD i Japan. Ovde treba pomenuti i kineske aspiracije da vrati Tajvan pod svoj puni suverenitet, što bi Pekingu omogućilo da ostvari cilj dobijanja otvorenog pristupa Pacifiku. Ipak, u ovom ternutku, takav razvoj situacije nije na vidiku.

Ne treba potceniti ni regionalnu ulogu Mongolije. Ova zemlja, stešnjena između Kine i Rusije pa samim tim i ograničena u svom geopolitičkom izboru, danas pretenduje na ulogu glavnog posrednika u odnosima u regionu. U tom smislu, uz uvažavanje prvenstva kineskih i ruskih interesa, Mongolija se danas sve više približava Japanu, ali sve više pažnje posvećuje i odnosima sa Severnom Korejom, namećući se tako kao medijator u pregovorima ove zemlje sa južnim susedom i SAD.

Osnovna karakteristika regionalne politike Tajvana, ogleda se u tome što se ona danas vodi na dva koloseka. Sa jedne strane, Tajvan danas ekonomski gotovo da zavisi od Kine. Bez kineskih investicija u proteklih 15 godina, ova međunarodno nepriznata zemlja – koja samo zvanično, ali ne i faktički predstavlja deo Kine – ne bi uspela da održi visok standard. Sa druge strane, potomci izgnanika koje je u egzodusu iz kontinentalne Kine na Tajvan, krajem četrdesetih predvodio Čan Kaj Šek, ni do dan danas ne mogu da zaborave poraz koji su njihovi preci pretrpeli u građanskom ratu protiv Narodne oslobodilačke armije. U tom smislu, oni nepromenjeno održavaju svoj bezbednosni fokus na saradnji sa SAD.

Konačno, primarni cilj SAD u Severoistočnoj Aziji, svakako predstavlja održanje američkog vojnog prisustva u regionu. Stepen njegovog značaja za Vašington, najbolje se ogleda u činjenici da je u američkim bazama na Okinavi i u Južnoj Koreji, danas raspoređeno preko 30000 vojnika SAD. Nesumnjivo je i to da bi SAD danas pre ušle u rat sa Kinom, nego što bi joj dozvolile da nasilno provrati svoj suverenitet nad Tajvanom, ili da ga uspostavi nad ostrvima Senkaku. Ipak, ako se uzme u obzir da bi se prisustvo SAD u Isočnon Pacifiku, u slučaju gubitka pozicija u Japanu i Južnoj Koreji svelo Australiju, čvrst stav Vašingtona po ovom pitanju je više nego razumljiv.

Centralna posledica opisanih odnosa, danas se ogleda u ubrzanoj militarizaciji regiona Severoistočne Azije, koja se ogleda u konstantnom povećavanju vojnih budžeta aktera, izgradnji novih vojnih baza ili pak dovlačenju novih vojnih jedinica u sporne oblasti. Međutim – obzirom da su učesnici opisane igre, sa izuzetkom Mongolije i Severne Koreje, redom visokorazvijene zemlje uključujući i sve tri supersile današnjice – ipak je teško očekivati da bi tu moglo doći do ozbiljnijeg sukoba. Sa druge strane, broj izazova za pojedine aktere je veliki i ne vidi se da bi se u perspektivi mogao smanjiti.