Пише Срђан Смиљанић
Русија поставила батерију С400 ракетних система на Камчатку, САД распоређују ТХААД ракетне системе у Јужној Кореји, Безбедносни развговори на релацији Токио-Сеул, Јапан у све неизвеснијем безбедносном окружењењу… Ово су само неки од наслова који су се у последњих десетак дана могли прочитати на различитим политичким медијима, а на тему развоја безбедносне инфраструктуре у Североисточној Азији, региону у коме се интензивније него било где другде сукобљавају интереси најмоћнијих политичких актера данашњице.
Могло би се рећи да се политичка игра, која се данас дешава у поменутом региону, одвија у формату шест плус један плус један – што ће рећи да у њој учествује шест земаља Североисточне Азије (Кина, Русија, Јапан, Јужна Кореја, Северна Кореја и Монголија), још једна де факто држава (Тајван) и САД као ,,географски уљез“ у оквиру ове групе. Притом, оно што је специфично за развој ситуације у Североисточној Азији, јесте да свака од поменутих земаља игра сопствену, мање или више независну улогу, што целу ситуацију чини изузетно комплексном. У том смислу, овај текст ће бити посвећен откривању тек основних одредница регионалне политике сваке од поменутих земаља.
Кренућу од Северне Кореје, државе која се слободно може назвати земљом парадокса. На њеном челу се налази Ким Џонг Ун – трећи изданак комунистичке династије која већ више од пола века непрекинуто спроводи тоталитарну владавину, што је довело до тога да Северна Кореја данас представља најзатвоенију земљу света. Иначе, основна карактеристика политике владајуће династеије, састоји се у њеном неприкосновеном настојању да очува власт. Због тога се гро државних прихода, већ традиционално усмерава у правцу развоја и производње оружаних система. На тај начин, ова земља је пре скоро десет година успела да овлада технологијом нуклеарног наоружања, а нешто раније и технологијом производње ракета средњег домета, али је за то платила велику цену. Током последњих двадесет година, по неким проценама, и до два милиона њених житеља је умрло од глади. Данас се процењује да је број нуклеарних бојевих глава у поседу Северне кореје између 10 и 20, док је уз последњу кинеску процену изнесена претпоставка да се идуће године њихов број може удвостручи. На тај начин, са режимом чији потези су традиционално непредвидљиви (ова земља је својевремено тестирала нову балистичку ракету тако што је лансирала у Пацифик преко територије Јапана, током вршења још једног теста ракета је завршила на територији Русије, док су погранични инциденти размене ватре са јужнокорејским трупама, иницирани са севера, релативно чести), Северна Кореја данас објективно представља основну безбедносну претњу у региону, као и главни изговор за америчко војно присуство на јужном делу корејског полуострва.
Што се тиче Јужне Кореје, она данас игра улогу ,,средишње земље“ регииона. Њен основни савезник у региону су САД, са којима, на незадовољство северног суседа, Јужна Кореја традиционално упражњава војне маневре једном годишње. Недавно је влада ове земље дозволила распоређивање америчког ракетног система ТХААД на својој територији, што је изазвало негативне реакције од стране Москве и Пекинга. Треба поменути и то да подозрење које Јужнокореанци и данас осећају према Јапану, због окупације током другог светског рата, представља фактор због кога прозападни блок у региону Североисочне Азије ретко наступа на јединствен начин. Са друге стране, веома значајна, и даље растућа економска размена са Кином, као и растући економски потенцијал у односу са Русијом, чини да Јужна Кореја данас мора веома пажљиво балансирати своју регионалну стратегију.
Када говоримо о регионалној стратегији Јапана, треба првенствено имати у виду пацифистичке основе његовог устава, које вуку корен из јапанског искуства током Другог светског рата. Међутим, због растуће затегнутости у односима са Кином, првенстевно поводом територијалних спорова око стратешки кључних острва Сенкаку (које Кинези називају Дајџоу) смештених у Источном кинеском мору, у чијој близини је још пронађена и нафта, Јапан данас полако али сигурно напушта пацифизам. Тако је већ извесно да ће јапанска војна индустрија у непосредној будућности почети да извози оружје (уговори са Аустралијом и Филипинима), док влада премијера Абеа улаже велики политички напор како би променила уставну одредбу која предвиђа да оружане снаге Земље излазећег сунца, могу бити ангажоване само у случају потребе за одбраном државе.
За Русију би се могло рећи да у оквиру регионалне безбедносне структуре, представља пасивну силу. Она има два основна стратешка циља у региону. Први је очување територијалног интегритета, који би, барем теоријски, могао бити угрожен од стране Јапана, који никада није признао присаједињење Курилских острва Русији након другог светског рата, и даље их називајући својим ,,северним територијама“. Са друге стране, и насупрот ,,свеобухватном стратешком партнерству“ као оквиру који служи за дефинисање савремених односа између Кине и Русије, Москва је свесна притајеног кинеског незадовољства поводом разграничења две земље, у основи утврђеног током 19. века, у Кини познатог и под називом ,,век понижења“. Други стратешки циљ Москве у Североисточној Азији, представља превенција евентуалног америчког напада из овог правца. Тим поводом, у овом региону је распоређен значајан број руских ракетних јединица.
Кинеска политика у региону, првенстено је заснована на жељи Пекинга да оствари директан приступ Пацифику. Управо је то разлог због кога је Кина – након куповине већ поменутих Сенкаку (Дајџоу) острва од приватних власника, а од стране Владе Јапана – током последњих пар година почела да спроводи веома активну политику на простору Источног кинеског мора. Тако су излети кинеске ратне морнарице у исти, који се формално налази под јапанским суверенитетом, постали релативно чести. Никако није случајно ни то што кинеска рибарска флота све чешће улази у воде око Сенкаку острва, а исто се односи и на кинеске ,,истраживачке бродове“. Прошле године, Кина је чак ваздушни простор изнад Сенкакуа једнострано ставила под своју надлежност, чему су се очекивано успротивили САД и Јапан. Овде треба поменути и кинеске аспирације да врати Тајван под свој пуни суверенитет, што би Пекингу омогућило да оствари циљ добијања отвореног приступа Пацифику. Ипак, у овом тернутку, такав развој ситуације није на видику.
Не треба потценити ни регионалну улогу Монголије. Ова земља, стешњена између Кине и Русије па самим тим и ограничена у свом геополитичком избору, данас претендује на улогу главног посредника у односима у региону. У том смислу, уз уважавање првенства кинеских и руских интереса, Монголија се данас све више приближава Јапану, али све више пажње посвећује и односима са Северном Корејом, намећући се тако као медијатор у преговорима ове земље са јужним суседом и САД.
Основна карактеристика регионалне политике Тајвана, огледа се у томе што се она данас води на два колосека. Са једне стране, Тајван данас економски готово да зависи од Кине. Без кинеских инвестиција у протеклих 15 година, ова међународно непризната земља – која само званично, али не и фактички представља део Кине – не би успела да одржи висок стандард. Са друге стране, потомци изгнаника које је у егзодусу из континенталне Кине на Тајван, крајем четрдесетих предводио Чан Кај Шек, ни до дан данас не могу да забораве пораз који су њихови преци претрпели у грађанском рату против Народне ослободилачке армије. У том смислу, они непромењено одржавају свој безбедносни фокус на сарадњи са САД.
Коначно, примарни циљ САД у Североисточној Азији, свакако представља одржање америчког војног присуства у региону. Степен његовог значаја за Вашингтон, најбоље се огледа у чињеници да је у америчким базама на Окинави и у Јужној Кореји, данас распоређено преко 30000 војника САД. Несумњиво је и то да би САД данас пре ушле у рат са Кином, него што би јој дозволиле да насилно проврати свој суверенитет над Тајваном, или да га успостави над острвима Сенкаку. Ипак, ако се узме у обзир да би се присуство САД у Исочнон Пацифику, у случају губитка позиција у Јапану и Јужној Кореји свело Аустралију, чврст став Вашингтона по овом питању је више него разумљив.
Централна последица описаних односа, данас се огледа у убрзаној милитаризацији региона Североисточне Азије, која се огледа у константном повећавању војних буџета актера, изградњи нових војних база или пак довлачењу нових војних јединица у спорне области. Међутим – обзиром да су учесници описане игре, са изузетком Монголије и Северне Кореје, редом високоразвијене земље укључујући и све три суперсиле данашњице – ипак је тешко очекивати да би ту могло доћи до озбиљнијег сукоба. Са друге стране, број изазова за поједине актере је велики и не види се да би се у перспективи могао смањити.
