Piše: Mićo Stupar

Već odavno na čelo Srbije dolaze ekipe koje često na sva usta naglašavaju svoje poštenje u radu za spas srpskog naroda. A srpski narod gladan i žedan poštenih, hvata se na tu udicu i strada.
Nije u mogućnosti da proceni ko je taj pošteni a ko nije, ako oni to sami za sebe ne kažu. Izgleda to jako komplikovano pa čovek digne ruke, povuče se u sebe i svoju depresiju, jer vidi da nestaje i pati sve više i više i od tih „poštenih“ kao što je patio od onih „nepoštenih“. Upecao se Srbin u paukovu mrežu i tu će da se koprca još izvesno vreme dok ne spozna ili umre kad pauk priđe da mu isisa poslednje životne sokove.
Pored spoljnjeg neprijatelja još nam je opasniji unutrašnji kancer, koji je odgajan od strane oslobodioca. Ti očevi, uglavnom srpski seljaci, zaseli u udobne fotelje i stanove, odgajili su svoje potomstvo uz slogan da „moja se deca neće patiti, kao što smo se patili ja i moj otac“ i da ni po koju cenu neće biti seljaci. Oni su im usadili u glavu pogrdnu psovku „seljačino jedna“ koja se odnosila na svakog ko je iole podsećao na srpskog seljaka.
E, ti tatini sinovi su doprineli razdoru Jugoslavije, a sada, bogami, i beloj kugi i uništenju srpskog sela. Zavladali su Srbijom jer su odgajani na mržnji prema selu, pohlepni, vlastoljubivi i proždrljivi. Ne znaju i neće da znaju da je srpski seljak održao srpsku naciju i da će sa smrću tog „seljačine“ umreti i srpska nacija.
Ali koga za to briga?
Međutim, nisu oni krivi već njihovi očevi. Nisu oni ni svesni šta rade i ubeđeni su u svoje „poštenje“. Ko god od njih dođe na vlast, ne zna šta je motika i srp, šta je svinja i jagnje. Možda nikad nije bio na selu, sem u poseti starom dedi na kratko.
I eto, dok pošteni Vučić trčkara od nemila do nedraga opsednut ulaskom u EU, srpsko selo i dalje strada sve većom brzinom, baš od te Unije koja svoje smeće i otrove nemilice gura u srpska usta, putem zatrovane i genetički izmenjene hrane, otimanjem plodnih oranica za njihove magazine i veliko-prodaje tih otrova.
Malo, malo pa čujemo vest:
U starčkom domu umrlo osam staraca otovanih salmonelom, u školama, jednoj, drugoj, trećoj… otrovana deca itd.
U sprezi političara, ministara za poljoprivredu, carinika, inspektora, sa nepoštenim trgovcima u trci za lakom zaradom uvoze otrove, dok srpski seljak grca u nemaštini, uništava svoje proizvode jer ne može da ih proda.
Šta reći, nepoštenje i zločini najgore podmukle sorte, kojima ništa nije sveto sem dolara, navalili da truju narod. Mali kiosci u kojima se ti otrovi trpaju u viršle, kobasice i šnicle raspoređeni su oko škola i obdaništa.
Da li ste čuli, pored toliko zala, te paukove mreže, da je neko odgovarao ili da je osuđen? Da li ste čuli da je vlada raspravljala o tom problemu uništavanja srpskog naroda? Izgleda da taj problem nije vredan pažnje. Imamo mi važnija, svetski atraktvnog posla, oko ulaska u EU. Tu ćemo mi naći spas. Koga je briga što tamo u nekoj osnovnoj školi deca povraćaju od parazita i otrova. Koga je briga za te stare seljačine?
Mi ovamo radimo za svetsku slavu i spas srpskog naroda rasprodajući zemlju strancima koji će nas „spasiti siromaštva“ prodajući nam jeftine otrove.