Tekst Slaviša Pavlović

„Ljude od duha traže, ali ih ne vole. Njima se dive, ali ih se boje. Ono što obični ljudi najmanje praštaju drugom čoveku, to nije novac nego talenat.“
Ova misao velikog srpskog pesnika sve više dobija na značaju u Srbiji. Država koja u svetu prednjači po odlivu mozgova, koja ne vrednuje ništa osim gluposti, ovih dana nastavlja svoju misiju skrnavljenja istorije, kulture i pameti.
Najveća nesreća u Srbiji je biti dobar, jer dobrota je ovde danas isto što i suicid. Mada, kada se vratimo starim srpskim mudrostima, možemo se prisetiti i one stare „Dobar i lud – braća rođena.“ Dakle, kod nas se poslovicama, koje smo učili u školi, koje se smatraju tradicionalnim mudrostima, unapred priprema da je dobrota neprijatelj, jer ko je ovde dobar, neće dobro proći.
Druga nesreća u Srbiji jeste biti pametan. Ako ste pametni, niko vas neće razumeti, ili ćete mu zasmetati, pa je nipodištavanje sigurno. Ako ste kojim slučajem pametni i dobri, za uspeh nemate nikakve šanse. I nemojte slučajno da se igrate sa patriotizmom. Ovde su patriote izdajnici i buntovnici, oni koji žele da promene nešto, a mi smo nepromenljivi nebeski narod, koji ne želi da izađe iz „nebeskog blata“ po kom uspešno plivamo decenijama.
Demokratija se nikada neće primiti u Srbiji, jer je demokratija vladavina većine. Njena mana jeste što glas doktora i glas debila vrede potpuno isto. U zemljama gde je veći procenat ludaka, demokratija deluje destruktivno, pa je za Srbiju demokratija pogrešna dijagnoza. U ovakvim društvima najbolje se prolazi sa kultom jakog vođe, koji je prosvećeni apsolutista. Međutim, često nam se događalo da se prefiks prosvećeni izgubi nakon što apsolutista pokaže svoj apsolutizam, pa imamo paćeničko podaničke odnose, gde se i jedni i drugi istresaju na nesrećnicima sa početka ove priče – dobrim i pametnim.
„Ako ti se ne sviđa, nemoj da se igraš. Idi.“ Ova najčešća rečenica, kojom se deca bore za mesto vođe čopora, može se implementirati u definiciju srpskog društva. Dakle, ako smatrate da treba drugačije i da može bolje, igrajte se na nekom drugom mestu, samo nemojte u Srbiji. Ovde su pravila unapred određena. Da li su dobra ili loša, to nije bitno, jer sudija odlučuje koja će biti pravila, a on i sudi, tako da je odliv mozgova i dobrote najveći izvozni potencijal Srbije proteklih decenija.
Dobar primer za to predstavlja već najavljen odlazak iz Srbije glumca Nebojše Dugalića, koji nosi repertoar većine beogradskih pozorišta. Dobitnik je najvećih glumačkih nagrada, njegove izjave u medijima nikada nisu bili destruktivne, nego prosvećene, uloge teške i zahtevne, mogućnosti velike, ali čovek više ne želi da živi u Srbiji. Ako sagledamo i drugu stranu, ne samo profesionalnu, Dugalić je otac petoro dece. Zemlja kojom vlada bela kuga, koja nestaje, u liku jednog čoveka ima sve što joj je potrebno – primer profesionalnosti, talenta i pameti, a sa druge strane primer porodičnog čoveka, koji je upravo uradio sve što je potrebno, pa kada bi svaki Srbin krenuo njegovim putem, ova zemlja ne bi trebalo da brine za svoju budućnost – ni kulturnu, ni demografsku.
I umesto da država ovakve ljude stavi u prvi plan, ona govori o dve kule u Beogradu na vodi. Govori o čeliku, a ne o duši i ljudskosti, ne znajući da je duša snažnija od čelika i da je čovek napravio čelik, a ne čelik čoveka. U tim kulama, ako ih ikada bude bilo, živeće stranci, a u Beogradu na vodi neće imati ko ni da se udavi, jer Srba neće biti. Jedne će da ubije bela kuga, drugi će da odu u svet i budu deo normalnih sistema i društava, koji će njihov potencijal iskoristiti za opšte dobro drugog naroda.
Besmisleno je uopšte se nadati nekom boljitku. Trenutno traje štrajk prosvetnih radnika. Ljudi koji prenose znanje ne mogu da prežive, tako da je njihov bunt delovao kao svetlo na kraju tunela gde se konačno očekuje da se intelektualci oglase i proizvedu neku reakciju. Nažalost, za mene, kao čoveka, njihov bunt predstavlja najveće razočarenje. U trenucima kada je nesposobni ministar došao na skup da razgovara sa njima, neko od prosvetnih radnika ga je polio vodom. Takav postupak, ma koliko iznuđen ogorčenjem i nemaštinom, nešto je što predstavlja metastazu ovog društva. Prosvetni radnik, koji uči đake, poliva vodom ministra. Kakav on primer daje svojim učenicima? Kako može da očekuje da ga učenik sutra zbog slabe ocene ne polije vodom, jer ga je on upravo tako i naučio.
Jedno je bitno. Srbija ponovo ima rijaliti. Ministar kulture je rekao da je to dno dna. Slažem se sa njim, jer da nije, on ne bi bio ministar.
Gledaćemo plastificirane starlete i opskurne likove, uživaćemo u njihovim glupostima i to će nas tešiti, jer ćemo videti da postoji neko gluplji od nas. Pametni nam ne trebaju.