Текст Славиша Павловић

„Људе од духа траже, али их не воле. Њима се диве, али их се боје. Оно што обични људи најмање праштају другом човеку, то није новац него таленат.“
Ова мисао великог српског песника све више добија на значају у Србији. Држава која у свету предњачи по одливу мозгова, која не вреднује ништа осим глупости, ових дана наставља своју мисију скрнављења историје, културе и памети.
Највећа несрећа у Србији је бити добар, јер доброта је овде данас исто што и суицид. Мада, када се вратимо старим српским мудростима, можемо се присетити и оне старе „Добар и луд – браћа рођена.“ Дакле, код нас се пословицама, које смо учили у школи, које се сматрају традиционалним мудростима, унапред припрема да је доброта непријатељ, јер ко је овде добар, неће добро проћи.
Друга несрећа у Србији јесте бити паметан. Ако сте паметни, нико вас неће разумети, или ћете му засметати, па је ниподиштавање сигурно. Ако сте којим случајем паметни и добри, за успех немате никакве шансе. И немојте случајно да се играте са патриотизмом. Овде су патриоте издајници и бунтовници, они који желе да промене нешто, а ми смо непроменљиви небески народ, који не жели да изађе из „небеског блата“ по ком успешно пливамо деценијама.
Демократија се никада неће примити у Србији, јер је демократија владавина већине. Њена мана јесте што глас доктора и глас дебила вреде потпуно исто. У земљама где је већи проценат лудака, демократија делује деструктивно, па је за Србију демократија погрешна дијагноза. У оваквим друштвима најбоље се пролази са култом јаког вође, који је просвећени апсолутиста. Међутим, често нам се догађало да се префикс просвећени изгуби након што апсолутиста покаже свој апсолутизам, па имамо паћеничко поданичке односе, где се и једни и други истресају на несрећницима са почетка ове приче – добрим и паметним.
„Ако ти се не свиђа, немој да се играш. Иди.“ Ова најчешћа реченица, којом се деца боре за место вође чопора, може се имплементирати у дефиницију српског друштва. Дакле, ако сматрате да треба другачије и да може боље, играјте се на неком другом месту, само немојте у Србији. Овде су правила унапред одређена. Да ли су добра или лоша, то није битно, јер судија одлучује која ће бити правила, а он и суди, тако да је одлив мозгова и доброте највећи извозни потенцијал Србије протеклих деценија.
Добар пример за то представља већ најављен одлазак из Србије глумца Небојше Дугалића, који носи репертоар већине београдских позоришта. Добитник је највећих глумачких награда, његове изјаве у медијима никада нису били деструктивне, него просвећене, улоге тешке и захтевне, могућности велике, али човек више не жели да живи у Србији. Ако сагледамо и другу страну, не само професионалну, Дугалић је отац петоро деце. Земља којом влада бела куга, која нестаје, у лику једног човека има све што јој је потребно – пример професионалности, талента и памети, а са друге стране пример породичног човека, који је управо урадио све што је потребно, па када би сваки Србин кренуо његовим путем, ова земља не би требало да брине за своју будућност – ни културну, ни демографску.
И уместо да држава овакве људе стави у први план, она говори о две куле у Београду на води. Говори о челику, а не о души и људскости, не знајући да је душа снажнија од челика и да је човек направио челик, а не челик човека. У тим кулама, ако их икада буде било, живеће странци, а у Београду на води неће имати ко ни да се удави, јер Срба неће бити. Једне ће да убије бела куга, други ће да оду у свет и буду део нормалних система и друштава, који ће њихов потенцијал искористити за опште добро другог народа.
Бесмислено је уопште се надати неком бољитку. Тренутно траје штрајк просветних радника. Људи који преносе знање не могу да преживе, тако да је њихов бунт деловао као светло на крају тунела где се коначно очекује да се интелектуалци огласе и произведу неку реакцију. Нажалост, за мене, као човека, њихов бунт представља највеће разочарење. У тренуцима када је неспособни министар дошао на скуп да разговара са њима, неко од просветних радника га је полио водом. Такав поступак, ма колико изнуђен огорчењем и немаштином, нешто је што представља метастазу овог друштва. Просветни радник, који учи ђаке, полива водом министра. Какав он пример даје својим ученицима? Како може да очекује да га ученик сутра због слабе оцене не полије водом, јер га је он управо тако и научио.
Једно је битно. Србија поново има ријалити. Министар културе је рекао да је то дно дна. Слажем се са њим, јер да није, он не би био министар.
Гледаћемо пластифициране старлете и опскурне ликове, уживаћемо у њиховим глупостима и то ће нас тешити, јер ћемо видети да постоји неко глупљи од нас. Паметни нам не требају.