Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Prvo poplave, pa nezapamćene snežne katastrofe, danima bez struje, vode i osnovnih uslova za život i na kraju, tragedija od koje se srce steže, a reči ne izlaze. I pitanje koje ostaje na ustima svih koji vole i pate za Majkom. Jer Srbinu, geografska, politička i istorijska majka, samo je Srbija. S velikim M. Koliko još i šta još Srbiju čeka?
Nedavno se ubio aktivni vojnik Vojske Srbije jer nije mogao da gleda da mu porodica gladuje, a on kobajagi, radi. Bila ga sramota da svoj doručak nosi deci, čekao, pa se u očaju ubio. Pre dve godine u Beogradu, oficir Vojske Srbije, iz istog razloga, skočio je s petog sprata iznajmljenog stana, povukavši sa sobom petogodišnjeg sina. Začudo sin je preživeo, a koliko će u životu moći podnositi surovu istinu da mu otac nije poginuo braneći Srbiju, nego braneći ponos, pokazaće vreme. Kao i u stotine istinitih priča o stradanju ljudi koji su zamišljali sebe kao ponosne predvodnike u odbrani Otaxbine, ako ne daj Bože, zatreba.
Uvek je u Srbiji bilo više od časti biti vojnik, spreman da u svakom trenutku nesebično položi život za najveći mogući čin, za odbranu i spas Majke Srbije.
Tako su i pre nekoliko dana, heroji srpskog neba, srećom u mirnodopskom stanju, krenuli da bezuslovno spase ljudski život, tek rođenog dečaka. Njihov hrabri pokušaj završio je na najgori mogući način, padom helikoptera blizu aerodroma „Nikola Tesla“, a u nezapamćenoj katastrofi, nažalost, nije bilo preživelih.
Naravno da se slične ili katastrofe još većih razmera događaju svuda po svetu i da smo gotovo navikli da svakodnevno gledamo horor priče o tragedijima koje odnose nevine ljudske živote. Isto tako uvek se posle tih tragedija postavlja pitanje, je li se moglo sprečiti i ko je kriv? Za poginule to više nije važno, a slaba je to uteha i za porodice, koje će posle nekoliko dana, kad prođu ceremonije žalosti i sahrana, ostati jedine koje će osećati gubitak voljenih osoba i s teretom pitanja bez odgovora.
Ne znam odgovor na pitanje zašto je helikopter poleteo po nevremenu, kako to da se nije uspeo spustiti i na slična pitanja, koja će sada biti u centru pažnje srpske javnosti, jer će Vučićevi mediji, po običaju, svakodnevno pisati i govoriti o odličnim ministrima, koji su gotovo savršeno i po propisima radili svoj posao. Puni televizijski ekrani Vučića i ekipe, pratiće nas sigurno još neko vreme, a kad polako tragedija padne u drugi plan, vladar Srbije sigurno će pronaći novu temu u kojoj će opet njegovi ministri i njegovo veličanstvo Aleksandar Vučić, braniti vladu i ministre, istom žestinom kako sada Aleksandar Vulin brani od naroda najpopularnijeg predsednika vlade, kojeg je gle čuda, izabrao baš taj narod, od kojeg Vulin brani svojeg gazdu i njegovog sina.
A, Srbija, pati, stenje i propada. Zarad viših, samo naprednjacima poznatih ciljeva, Srbija u uzburkanom evropskom geopolitičkom prostoru, sve više liči na čamac bez kormilara, isto onako kao što glavni grad sve više liči na Beograd na vodi, ali samo u vremenu poplava.
Isto onako, kao što zemlja Srbija, poznata pre svega po vojničkom i ratničkom duhu svog naroda i po veličanstvenoj borbi protiv okupatora, priznata od saveznika kao takva, zahvaljujući pre svega ovoj vlasti, nema vojsku. Poniženi, poraženi i osiromašeni pripadnici vojske Srbije danas su senka vojske naših predaka, a državu bez vojske i posebno bez odgovarajućeg položaja onih koji bi prvi trebali biti na braniku Otaxbine, čeka neizvesna budućnost. Kakva je to vojska koja nema moderno oružje i opremu, čiji avioni i helihopteri padaju kao voćke sa stabala, koja nije rešila stambeno pitanje većini pripadnika, čija su primanja nedovoljna i mizerna i čiji je položaj u društvu na izuzetno niskom nivou.
Jednom je srpski nobelovac Ivo Andrić primetio, „vreme je takvo da se i bez pića, čoveku muti u glavi“.
A kako uglavnom strašne vesti stižu jedna za drugom iz obogaljene Majke, misao nobelovca, čini mi se aktuelnijom nego ikada pre.
Da ne budu daleko od kolega u politici, „trude“ se i u fudbalskom savezu Srbije. Večni predsednik Tomislav Karaxić založio se ovih dana da Davor Šuker, predsednik fudbalskog saveza Hrvatske, bude primljen u članstvo UEFE. Ogorčeni proterani Srbi zatražili su od Karaxića da povuče tu odluku jer je Šuker fašista koji je posećivao grob Ante Pavelića i koji se zalagao za prijem tkz. Kosova u UEFU. Karaxić je odgovorio da se ne seća vremena rata. Ja mu „verujem“. Pa tada je bio mlad, nije imao ni 60 godina. A i rat je odavno bio, a Šuker je u međuvremenu postao dobar momak. Već nekoliko meseci nije bio u Madridu niti je nosio cveće na Pavelićev grob.