[dropcap font=“0″]Dr[/dropcap] Mila Goldner Vukov je konsultant psihijatar, magistar i doktor medicinskih nauka. Član je australijskog i novozelandskog Kraljevskog Koledža (FRANZCP). U Beogradu je bila član katedre za psihijatriju u funkciji docenta na Medicinskom fakultetu. Od 1994. do 2010. je radila u Oklandu, na Novom Zelandu, kao konsultant psihijatar i predavač na Oklandskom univerzitetu. Od 2011. radi kao konsultant psihijatar u Cairns Integrated Mental Health u Kernsu u Australiji, država Kvinslend. Bavi se pacijentima na psihijatrijskom odelenju i u zajednici. Pored opšte psihijatrije uže oblasti interesovanja su joj: bipolarna bolest, transkulturalna psihijatrija, posttraumatska bolest, poremećaji ličnosti, suicidalnost kod mladih i odraslih, psihodinamička i porodična psihoterapija. Predaje psihoterapiju i porodičnu terapiju.
Redovno drži predavanja u Beogradu i Srbiji iz oblasti psihijatrije i porodične dinamike.

– Gospođo Vukov, možete li nam za početak razgovora reći nešto o sebi?

– Rođena sam u porodici intelektualaca u Srbiji, gde sam završila gimanziju kao najbolji đak svoje generacije. Dobila sam bila specijalnu nagradu za maturski rad iz srpskog jezika pod nazivom: “Primeri tragike i heroizma u delima iz narodno-oslobodilačke borbe”. To je na neki način bio početak mog književnog stvaralaštva. Maturski rad sam napisala u jednom dahu.

– Posle gimnazije ste upisali medicinu?

– Moj životni put posle gimnazije bio je već unapred odrećen mojom željom da završim medicinu i postanem psihijatar. Moj brat mi je bio inspiracija za studije medicine. On je već uveliko bio lekar, a kasnije profesor radiologije i pulmologije, akademik i pisac. Završila sam medicinu kao najbolji student svoje generacije sa najvišim prosekom.

– A onda ste se odlučili za specijalizaciju iz psihijatrije. Kako ste je doživeli?

– Specijalizaciju iz psihijatrije sam doživela kao putovanje kroz duhovni i mentalni život čoveka. Moji profesori su bili Dr Vladislav Klajn, čuveni psihijatar i frojdovac i profesor Vladeta Jerotić, koji je bio sledbenik Karla Gustava Junga. Pored njih, i mnogi drugi divni, obrazovani profesori psihijatrije su mi pomogli da razumem ljudsku patnju, ali su mi isto tako dali i nadu da se čak i najteže bolesti mogu uspešno lečiti i izlečiti. Za sve moje profesore psihijatrija je bila uzvišena profesija, obzirom da su shvatali da su naši pacijenti ljudi koji se suočavaju sa mentalnim bolestima na jedan hrabar način i da nam poveravaju svoje živote, ali da nam kroz taj susret daju mogućnost da i mi pshijatri postajemo bolja ljudska bića. Sa takvom porukom sam krenula u svet psihijatrije.

– Šta nam možete reći o vašem akademskom radu?

– Moja profesionalna karijera bila je u usponu. Magistraturu i doktorat sam odbranila sa lakoćom jer sam u okviru svog ranog psihijatrijskog iskustva bila zainteresovana za partnerske odnose i ulogu temepramenta u izboru partnera. Interesovanje za porodicu i porodične odnose, kao i uticaj porodice na razvoj deteta, društvo i kulturu, opredelili su me da postanem porodični, partnerski i grupni terapeut, kao i da otvorim školu porodične terapije u Beogradu. Moji tadašnji studenti su današnji poznati porodični terapeuti u Srbiji.

Moja akademska karijera bila je deo mog istraživačkog rada iz kojeg su potekle mnogobrojne publikacije u zemlji i inostranstvu iz oblasti psihijatrije, posebno vezano za poremećaje ličnosti, bipolarne bolesti, bolesti zavisnosti, porodične dinamike, itd.

– A onda ste počeli da se bavite i pisanjem?

– U to vreme sam napisala jednu od svojih prvih knjiga – “Porodica u krizi”, koja je, moglo bi se reći, bila prvi udžbenik iz porodične dinamike i psihoterapije u Srbiji.

Druga knjiga, “Putevi i stranputice porodice”, odnosila se na raznovrsne psihijatrijske izazove kao što su psihotični poremećaji, samoubistvo, bolesti zavisnosti, psihoonkologija itd., kroz perspektivu porodične dinamike. U pisanju knjige su učestvovale i neke od mojih kolega, koji su bili i ostali vodeći stručnjaci iz oblasti psihijatrije, psihoterapije i porodične terapije.

Knjiga “Osećajni život savremenog čoveka i droge” napisana sa koleginicom – psihijatrom Dr. Nadeždom Baba-Milkić, bila je biser u oblasti knjiga publikovanih na temu bolesti zavisnosti u to vreme.

U mom književnom opusu nalazi se i knjiga zanimljivog naziva: “A onda su Pepeljugi legle pare na račun”. Knjiga je napisana u saradnji sa koleginicom – pedijatrom Dr. Mirjanom Hercog. Mislim da bi svaki roditelj trebalo da pročita tu knjigu, jer pomaže roditeljima da razumeju sebe u ulozi roditelja, takođe da razumeju svoju decu, njihove potrebe, kao i kako porodica kao zajednica može postati funkcionalna ako svi članovi porodice ulože napor.

– Radili ste i kao profesor na univerzitetu. Šta nam možete reći o tome?

– Moj rad sa studentima medicine i specijalizantima iz psihijatrije je uvek produktivan i zanimljiv. Preneti nesebično svoja znanja i iskustva, kao i odnegovati mladu generaciju lekara i psihijatara, je nešto najlepše što svaki profesor može da poželi.

– Pre dvadeset godina ste otišli na Novi Zeland, a kasnije ste se preselili u Australiju. Kakav uticaj je boravak u ove dve zemlje imao na vaš naučni rad?

– Na sreću, put me je kasnije odveo u Novi Zeland i Australiju. Mislim da svaki psihijatar treba da promeni najmanje tri kulture da bi razumeo transkulturalni aspekt ljudske egzistencije. Moj susret sa Maorima i kasnije Aboridžinima omogućio mi je da upoznam raznovrsnosti i bogatstvo drugih kultura. Takođe, susret sa ljudima iz različitih kultura mi je pomogao da shvatim koliko je važno da lekar – psihijatar pokuša da pronikne u dubinu ljudske patnje izazvane i društvenim i kulturološkim traumama.

Takođe, naučila sam nešto što sam napisala u svojoj knjizi “Snevanje”: “Kada je čovek slobodan, odnosno lišen stereotipa, kada izgubi svoje odbrane, kada objedini svoje svesno i nesvesno u jednu celinu, kada postane kao on sam – onda je spreman za iskren i smisaoni susret sa drugim ljudskim bićem… Svaki čovek je kao svi ljudi, kao neki ljudi, kao on sam”.

Knjiga “Snevanje” inspirisana je mojim interesovanjima vezanim za egzistencijalnu filozofiju, kao i transkulturalnu psihijatriju. Ona objedinjuje tri kulture: srpsku, englesku i aboridžinsku. Reklo bi se na prvi pogled, veoma različite kulture. Ali knjiga ima za cilj ne samo da podvuče različitosti, već i da ujedini ono što je u svima nama ljudsko, dobro i nadasve duhovno.

Moj književni opus otišao je kasnije još malo dalje. Knjiga “Pogledaj me“ je, rekla bih, moja “ljubimica”. Kratke priče su inspirisane “pogledom” na nebrojene susrete sa raznim ljudima. Knjiga će imati svoj nastavak, jer je veoma mnogo susreta i neobičnih događaja u mom životu i životu drugih ljudi, tako da se “pogled” na njih nikada ne iscrpljuje…

Novi Zeland i Australija su lepe, mlade zemlje koje imaju blistavu budućnost. Moje profesionalno znanje i iskustvo je toliko obogaćeno radom u ovim zemljama, da nekada pomislim da nema mesta na svetu gde ne bih mogla da radim kao psihijatar.

A što se tiče književnog rada, inspiracija je uvek tu sa pogledom na palme, plavetnilo neba i u dušu čoveka…

Razgovor vodio: Željko Prodanović