[dropcap font=“0″]Др[/dropcap] Мила Голднер Вуков је консултант психијатар, магистар и доктор медицинских наука. Члан је аустралијског и новозеландског Краљевског Колеџа (FRANZCP). У Београду је била члан катедре за психијатрију у функцији доцента на Медицинском факултету. Од 1994. до 2010. је радила у Окланду, на Новом Зеланду, као консултант психијатар и предавач на Окландском универзитету. Од 2011. ради као консултант психијатар у Cairns Integrated Mental Health у Кернсу у Аустралији, држава Квинсленд. Бави се пацијентима на психијатријском оделењу и у заједници. Поред опште психијатрије уже области интересовања су јој: биполарна болест, транскултурална психијатрија, посттрауматска болест, поремећаји личности, суицидалност код младих и одраслих, психодинамичка и породична психотерапија. Предаје психотерапију и породичну терапију.
Редовно држи предавања у Београду и Србији из области психијатрије и породичне динамике.

– Госпођо Вуков, можете ли нам за почетак разговора рећи нешто о себи?

– Рођена сам у породици интелектуалаца у Србији, где сам завршила гиманзију као најбољи ђак своје генерације. Добила сам била специјалну награду за матурски рад из српског језика под називом: “Примери трагике и хероизма у делима из народно-ослободилачке борбе”. То је на неки начин био почетак мог књижевног стваралаштва. Матурски рад сам написала у једном даху.

– После гимназије сте уписали медицину?

– Мој животни пут после гимназије био је већ унапред одрећен мојом жељом да завршим медицину и постанем психијатар. Мој брат ми је био инспирација за студије медицине. Он је већ увелико био лекар, а касније професор радиологије и пулмологије, академик и писац. Завршила сам медицину као најбољи студент своје генерације са највишим просеком.

– А онда сте се одлучили за специјализацију из психијатрије. Како сте је доживели?

– Специјализацију из психијатрије сам доживела као путовање кроз духовни и ментални живот човека. Моји професори су били Др Владислав Клајн, чувени психијатар и фројдовац и професор Владета Јеротић, који је био следбеник Карла Густава Јунга. Поред њих, и многи други дивни, образовани професори психијатрије су ми помогли да разумем људску патњу, али су ми исто тако дали и наду да се чак и најтеже болести могу успешно лечити и излечити. За све моје професоре психијатрија је била узвишена професија, обзиром да су схватали да су наши пацијенти људи који се суочавају са менталним болестима на један храбар начин и да нам поверавају своје животе, али да нам кроз тај сусрет дају могућност да и ми псхијатри постајемо боља људска бића. Са таквом поруком сам кренула у свет психијатрије.

– Шта нам можете рећи о вашем академском раду?

– Моја професионална каријера била је у успону. Магистратуру и докторат сам одбранила са лакоћом јер сам у оквиру свог раног психијатријског искуства била заинтересована за партнерске односе и улогу темепрамента у избору партнера. Интересовање за породицу и породичне односе, као и утицај породице на развој детета, друштво и културу, определили су ме да постанем породични, партнерски и групни терапеут, као и да отворим школу породичне терапије у Београду. Моји тадашњи студенти су данашњи познати породични терапеути у Србији.

Моја академска каријера била је део мог истраживачког рада из којег су потекле многобројне публикације у земљи и иностранству из области психијатрије, посебно везано за поремећаје личности, биполарне болести, болести зависности, породичне динамике, итд.

– А онда сте почели да се бавите и писањем?

– У то време сам написала једну од својих првих књига – “Породица у кризи”, која је, могло би се рећи, била први уџбеник из породичне динамике и психотерапије у Србији.

Друга књига, “Путеви и странпутице породице”, односила се на разноврсне психијатријске изазове као што су психотични поремећаји, самоубиство, болести зависности, психоонкологија итд., кроз перспективу породичне динамике. У писању књиге су учествовале и неке од мојих колега, који су били и остали водећи стручњаци из области психијатрије, психотерапије и породичне терапије.

Књига “Осећајни живот савременог човека и дроге” написана са колегиницом – психијатром Др. Надеждом Баба-Милкић, била је бисер у области књига публикованих на тему болести зависности у то време.

У мом књижевном опусу налази се и књига занимљивог назива: “А онда су Пепељуги легле паре на рачун”. Књига је написана у сарадњи са колегиницом – педијатром Др. Мирјаном Херцог. Мислим да би сваки родитељ требало да прочита ту књигу, јер помаже родитељима да разумеју себе у улози родитеља, такође да разумеју своју децу, њихове потребе, као и како породица као заједница може постати функционална ако сви чланови породице уложе напор.

– Радили сте и као професор на универзитету. Шта нам можете рећи о томе?

– Мој рад са студентима медицине и специјализантима из психијатрије је увек продуктиван и занимљив. Пренети несебично своја знања и искуства, као и однеговати младу генерацију лекара и психијатара, је нешто најлепше што сваки професор може да пожели.

– Пре двадесет година сте отишли на Нови Зеланд, а касније сте се преселили у Аустралију. Какав утицај је боравак у ове две земље имао на ваш научни рад?

– На срећу, пут ме је касније одвео у Нови Зеланд и Аустралију. Мислим да сваки психијатар треба да промени најмање три културе да би разумео транскултурални аспект људске егзистенције. Мој сусрет са Маорима и касније Абориџинима омогућио ми је да упознам разноврсности и богатство других култура. Такође, сусрет са људима из различитих култура ми је помогао да схватим колико је важно да лекар – психијатар покуша да проникне у дубину људске патње изазване и друштвеним и културолошким траумама.

Такође, научила сам нешто што сам написала у својој књизи “Сневање”: “Када је човек слободан, односно лишен стереотипа, када изгуби своје одбране, када обједини своје свесно и несвесно у једну целину, када постане као он сам – онда је спреман за искрен и смисаони сусрет са другим људским бићем… Сваки човек је као сви људи, као неки људи, као он сам”.

Књига “Сневање” инспирисана је мојим интересовањима везаним за егзистенцијалну филозофију, као и транскултуралну психијатрију. Она обједињује три културе: српску, енглеску и абориџинску. Рекло би се на први поглед, веома различите културе. Али књига има за циљ не само да подвуче различитости, већ и да уједини оно што је у свима нама људско, добро и надасве духовно.

Мој књижевни опус отишао је касније још мало даље. Књига “Погледај ме“ је, рекла бих, моја “љубимица”. Кратке приче су инспирисане “погледом” на небројене сусрете са разним људима. Књига ће имати свој наставак, јер је веома много сусрета и необичних догађаја у мом животу и животу других људи, тако да се “поглед” на њих никада не исцрпљује…

Нови Зеланд и Аустралија су лепе, младе земље које имају блиставу будућност. Моје професионално знање и искуство је толико обогаћено радом у овим земљама, да некада помислим да нема места на свету где не бих могла да радим као психијатар.

А што се тиче књижевног рада, инспирација је увек ту са погледом на палме, плаветнило неба и у душу човека…

Разговор водио: Жељко Продановић