Piše: Saša Janković
Još od prvog iskrcavanja Džejmsa Kuka (1788) i Engleza na najmlađi kontinent, pre skoro 250 godina, entuzijazam i očekivanja novih doseljenika se nisu mnogo promenila. Australija je bez obzira na veliku mistiku kojom je vešto obavijena, oduvek imala dovoljno atraktivnosti za sve one koji su maštali o nekom novom početku, tamo daleko. Ipak nova britanska kolonija nije imala mnogo toga u početku da ponudi došljacima iz Evrope, osim krvi, suza i znoja. Između 1788. i 1868. godine više od 162.000 britanskih zatvorenika je transportovano u Australiju po kazni. Iako je većina njih verovala da je sve bolje od zatvora i da će im život u novoj koloniji biti bolji, mnogi su se prevarili. Život im je postao neuporedivo teži jer su uglavnom morali da rade najteže fizičke poslove, na vrlo visokim temperaturama, kakve do tada nisu mogli ni da zamisle. Pretpostavlja se da oko 20 odsto današnjih Australijanaca vodi poreklo od engleskih i irskih osuđenika što nije zanemarljiv broj. Ovaj podatak je decenijama stvarao probleme formiranju identiteta australijske nacije, koja se ni danas ne može osloboditi toga. Moderna australijska imigraciona politika danas ne dozvoljava ulazak u zemlju strancima koji imaju neki kriminalni dosije, ili koji su bili osuđeni na kaznu zatvora dužu od dvanaest meseci. Australija takođe ima i neke od najrestriktivnijih imigracionih zakona koji su vrlo često i duboko paradoksalni. U to smo se uverili kada je čitava nacija bila stavljena na stub srama zbog nedavne odluke imigracionog ministra da se najboljem svetskom teniseru Novaku Đokoviću po drugi put poništi viza. Čak je i sama prva odluka vlasti na aerodromu u Melburnu, koja je svi znamo, doneta direktno po nalogu aktuelnog Prvog ministra, bila tragi-komična iz ugla bilo koje druge ozbiljne države. Mi smo naravno trebali da verujemo da je neki tamo sitni carinski bezimeni službenik ukinuo vizu čoveku o kome se ispevaju legende i koji je svojim planetarnim uspehom zadužio sport i svetski tenis. Jer kako reče federalni premijer: „pravila su pravila“. Posle samo četiri dana ispostavilo se u Federalnom sudu da pravila ipak nisu bila pravila. Naravno, Đoković je samo želeo da igra tenis i bori se za trofej kao i prethodnih sedamnaest puta pre toga. Njegov slučaj kao i sedmodnevno zatočeništvo u zloglasnom „Hotelu Park“ u Melburnu skrenulo je pažnju na tužnu sudbinu tražilaca azila od kojih su neki bili zatvoreni i po devet godina. Ova činjenica je šokirala slobodarski svet. Ljudi širom sveta jednostavno nisu mogli da veruju da postoji takva država koja može ljude držati zatvorenim toliko dugo bez ikakve optužbe ili krivice. Tako se jedna čitava nacija pretvara u svojevrsni cirkus gde neki sitni imigracioni službenici odlučuju o sudbinama mnogih migranata koji samo žele da ovde pošteno žive i rade. Australijske vlasti često licemerno zaboravljaju da su ovu zemlju izgradili migranti i ljudi koji uglavnom nisu govorili engleski i nisu bili rođeni ovde. Sudbina sada najpoznatijeg nevinog zatočenika na svetu mladog Iranca Mehmeda Alija dobila je, najverovatnije zahvaljujući Đokoviću, neočekivani obrt. Mehmed je nedavno, konačno nakon devet dugih godina, oslobođen i pušten na slobodu. Nažalost, Australija opet nema ništa s tom lepom vešću jer je Iranac dobio američki azil i već istog dana napustio zemlju koja mu je ukrala devet najlepših godina života. Naime, on je došao u grupi sa ostalim azilantima na jednom brodu ilegalno još u vreme vladavine Tonija Abota, kada je sadašnji premijer, kao tada nadležni ministar, vodio čuvenu operaciju „Suverenih granica“. Mehmed je tada imao samo 15 godina i on je po raznim imigracionim centrima i privremenim zatvorima proveo narednih devet godina. Bez obzira na važeće zakone ili pravila koja opet pišu i donose ljudi, svaka normalna država bi trebalo da se stidi te činjenice da je jednom nevinom dečaku ukrala devet najboljih godina. Ni sudbine na desetine drugih imigracionih zatočenika nisu ništa manje tragične. Kurdsko-iranski pisac i prevodilac Mardin Arvin proveo je u imigracionim australijskim zatvorima od Manus ostrva do Melburna više od osam godina. Čoveku koji tečno govori četiri jezika (među njima i engleski) ovdašnje vlasti su ukrale osam godina života. On se trenutno nalazi na slobodi na takozvanoj prelaznoj vizi sa neizvesnom sudbinom kakav će biti njegov dalji status. Iako uvek volim da navedem na neku vrstu zaključka, ovog puta bih ostavio svima nama pojedinačno da razmislimo o sudbinama ovih ljudi koji su žrtve sumanute birokratije i nekih besmislenih pravila. Možda zaključak i nije potreban jer nema tog izvinjenja ili pokajanja koje bi ovim nedužnim ljudima vratilo izgubljene najbolje godine života, nesretno provedene u imigracionim australijskim tamnicama. Jer za njih je ova zemlja bila sve, samo ne obećana niti će to ikada biti bez obzira na konačni ishod njihovih zahteva i molbi.
