Пише: Саша Јанковић
Још од првог искрцавања Џејмса Кука (1788) и Енглеза на најмлађи континент, пре скоро 250 година, ентузијазам и очекивања нових досељеника се нису много променила. Аустралија је без обзира на велику мистику којом је вешто обавијена, одувек имала довољно атрактивности за све оне који су маштали о неком новом почетку, тамо далеко. Ипак нова британска колонија није имала много тога у почетку да понуди дошљацима из Европе, осим крви, суза и зноја. Између 1788. и 1868. године више од 162.000 британских затвореника је транспортовано у Аустралију по казни. Иако је већина њих веровала да је све боље од затвора и да ће им живот у новој колонији бити бољи, многи су се преварили. Живот им је постао неупоредиво тежи јер су углавном морали да раде најтеже физичке послове, на врло високим температурама, какве до тада нису могли ни да замисле. Претпоставља се да око 20 одсто данашњих Аустралијанаца води порекло од енглеских и ирских осуђеника што није занемарљив број. Овај податак је деценијама стварао проблеме формирању идентитета аустралијске нације, која се ни данас не може ослободити тога. Модерна аустралијска имиграциона политика данас не дозвољава улазак у земљу странцима који имају неки криминални досије, или који су били осуђени на казну затвора дужу од дванаест месеци. Аустралија такође има и неке од најрестриктивнијих имиграционих закона који су врло често и дубоко парадоксални. У то смо се уверили када је читава нација била стављена на стуб срама због недавне одлуке имиграционог министра да се најбољем светском тенисеру Новаку Ђоковићу по други пут поништи виза. Чак је и сама прва одлука власти на аеродрому у Мелбурну, која је сви знамо, донета директно по налогу актуелног Првог министра, била траги-комична из угла било које друге озбиљне државе. Ми смо наравно требали да верујемо да је неки тамо ситни царински безимени службеник укинуо визу човеку о коме се испевају легенде и који је својим планетарним успехом задужио спорт и светски тенис. Јер како рече федерални премијер: „правила су правила“. После само четири дана испоставило се у Федералном суду да правила ипак нису била правила. Наравно, Ђоковић је само желео да игра тенис и бори се за трофеј као и претходних седамнаест пута пре тога. Његов случај као и седмодневно заточеништво у злогласном „Хотелу Парк“ у Мелбурну скренуло је пажњу на тужну судбину тражилаца азила од којих су неки били затворени и по девет година. Ова чињеница је шокирала слободарски свет. Људи широм света једноставно нису могли да верују да постоји таква држава која може људе држати затвореним толико дуго без икакве оптужбе или кривице. Тако се једна читава нација претвара у својеврсни циркус где неки ситни имиграциони службеници одлучују о судбинама многих миграната који само желе да овде поштено живе и раде. Аустралијске власти често лицемерно заборављају да су ову земљу изградили мигранти и људи који углавном нису говорили енглески и нису били рођени овде. Судбина сада најпознатијег невиног заточеника на свету младог Иранца Мехмеда Алија добила је, највероватније захваљујући Ђоковићу, неочекивани обрт. Мехмед је недавно, коначно након девет дугих година, ослобођен и пуштен на слободу. Нажалост, Аустралија опет нема ништа с том лепом вешћу јер је Иранац добио амерички азил и већ истог дана напустио земљу која му је украла девет најлепших година живота. Наиме, он је дошао у групи са осталим азилантима на једном броду илегално још у време владавине Тонија Абота, када је садашњи премијер, као тада надлежни министар, водио чувену операцију „Суверених граница“. Мехмед је тада имао само 15 година и он је по разним имиграционим центрима и привременим затворима провео наредних девет година. Без обзира на важеће законе или правила која опет пишу и доносе људи, свака нормална држава би требало да се стиди те чињенице да је једном невином дечаку украла девет најбољих година. Ни судбине на десетине других имиграционих заточеника нису ништа мање трагичне. Курдско-ирански писац и преводилац Мардин Арвин провео је у имиграционим аустралијским затворима од Манус острва до Мелбурна више од осам година. Човеку који течно говори четири језика (међу њима и енглески) овдашње власти су украле осам година живота. Он се тренутно налази на слободи на такозваној прелазној визи са неизвесном судбином какав ће бити његов даљи статус. Иако увек волим да наведем на неку врсту закључка, овог пута бих оставио свима нама појединачно да размислимо о судбинама ових људи који су жртве сумануте бирократије и неких бесмислених правила. Можда закључак и није потребан јер нема тог извињења или покајања које би овим недужним људима вратило изгубљене најбоље године живота, несретно проведене у имиграционим аустралијским тамницама. Јер за њих је ова земља била све, само не обећана нити ће то икада бити без обзира на коначни исход њихових захтева и молби.