Piše: Saša Janković
Srpsku zajednicu u Australiji, dvadesetog avgusta prošle godine, u sedamdeset i trećoj godini života, napustio je jedan od naših najeminentnijih članova: Petar Kozlina. Bio je skoro dve decenije predsednik Festivala srpskog filma u Australiji i neumorni volonter Mitropolije australijsko-novozelandske Srpske pravoslavne crkve. Svi koji su Petra poznavali nikad ga neće zaboraviti jer bio je to čovek velikog srca, humanista i patriota koji je mnogo učinio za srpsku zajednicu, a s pravom postao i Australijanac godine.
Bio je rođeni Beograđanin, ali je u Australiju došao vrlo rano sa roditeljima, još kao dečak. Njegov otac je bio poreklom sa Korduna, odakle potiče i prezime Kozlina (po tamošnjoj planini Kozjak i mestu Dugi Dol), dok mu je majka bila poreklom iz Vranja, sa juga Srbije. U Australiji je završio srednju školu i ekonomski fakultet i kasnije decenijama uspešno radio u bankarsko-finansijskom sektoru Komonvelt banke. Njegov nesebični rad na svim životnim poljima prepoznale su i australijske vlasti koje su mu 2019. godine dodelile prestižno priznanje – Orden reda Australije.
Petra sam upoznao još vrlo brzo po mom dolasku u Australiju, pre jedanaest godina u Melburnu. Bili smo u redovnom kontaktu sve do njegove smrti, i skoro da nije bilo uskrsa ili božića da se nismo čuli makar na kratko telefonom. Poslednji put uživo, sreli smo se na Srpskom festivalu u Sidneju, februara 2019. godine. I nije bilo nimalo slučajno da sam tog čoveka toliko cenio i poštovao od prvog dana. Petar je bio jedan od onih retkih ljudi koji je plenio dobrotom i poštovanjem prema svakom svom sagovorniku. Uvek je bio spreman da sasluša i da pomalo tiho ali iskreno razgovara sa neskrivenom empatijom. Bio je jedan od onih ljudi koji nije mnogo govorio, ali su dela bila uvek ta koja su krasila njegovu ličnost. Svih ovih godina, posebno sam cenio njegov angažman i trud da se Festival srpskog filma u Australiji (FSF) održi i ostane jedan od najvažnijih kulturnih događaja u srpskoj zajednici. Preuzeo je festival tek treće godine od njegovog osnivanja (2001) i bio je više pozvan da pomogne, jer je ta manifestacija beležila gubitke bez realne šanse da opstane u bliskoj budućnosti. S obzirom da je Petar po struci bio ekonomista i bankar sa višedecenijskim iskustvom njemu to naravno nije bio veliki problem. Osnivači festivala zaista nisu mogli da pronađu bolju osobu u našoj zajednici za jedan takav poduhvat. Trebalo je naći uspešnu formulu za jedan festival koji realno nije mogao da pokriva finansijske troškove. Tokom svih ovih godina Petar je često voleo da kaže da je FSF takozvani „non-keš festival“. Bila je to jedinstvena uspešna formula, koju je samo veliki entuzijasta i iskreni patriota mogao da osmisli. Festival je bukvalno funkcionisao bez keša ali uz pomoć vernih sponzora koje je Petar obezbedio, pre svega svojim iskustvom i poverenjem. Bio je to recept koji je festivalu omogućio punoletstvo, jer je njegovo zasada poslednje izdanje održano u novembru 2019. godine. Petar je takođe bio i jedan od pokretača tradicionalnog Srpskog festivala (Serbian Festival) koji se održava u luci Darling u Sidneju. To je još jedan srpski festival koji privlači široku pažnju javnosti i više od pedeset hiljada posetilaca svake godine, u toku samo jednog februarskog vikenda. Bio je osnivač i popularne manifestacije „Serbian Theathre Nights in Australia“, zahvaljujući kojoj je srpska zajednica dobila priliku da uživo gleda naše pozorišne predstave na petom kontinentu.
Sa svojom suprugom Milicom Kozlinom, koja je takođe veliki dobrotvor i humanista, Petar je neumorno radio i pomagao i Eparhiju australijsko-novozelandsku SPC. Poslednje dve decenije Petar i Milica su zajedno bili prisutni na skoro svim važnijim događajima srpske zajednice u Australiji. Bilo da su prisutni kao organizatori, učesnici ili donatori, uvek su otvorenog srca davali svoj doprinos i iskrenu podršku. Zato je srpska zajednica u celini njegovim odlaskom mnogo izgubila. Srpska pravoslavna crkva je 2009. godine nagradila Petra i Milicu najvišim priznanjem, dodelom Ordena Svetog Save II reda, za njihovu višegodišnju službu i doprinos Mitropoliji australijsko-novozelandskoj. Ipak, smatram da mu se srpska zajednica u Australiji nije dovoljno odužila. Zato predlažem da Petar dobije svoju bistu u prelepom kompleksu novo-otvorenog srpskog koledža „Sveti Sava“, u sidnejskom predgrađu Varovil. Jer osim što je bio veliki dobrotvor koledža, Petar je bio i jedan od najzaslužnijih građana, što je ovaj veliki san australijskih Srba na kraju i realizovan. Nažalost, nije dočekao da prisustvuje samom otvaranju koledža kao i da čuje dečju graju i radost na imanju u Varovilu. Napustio nas je neočekivano, iznenada i tiho ali njegova dela su srećom zauvek ostala, kao i zaostavština koja nas obavezuje da nastavimo njegovim putem.
