Пише: Саша Јанковић
Српску заједницу у Аустралији, двадесетог августа прошле године, у седамдесет и трећој години живота, напустио је један од наших најеминентнијих чланова: Петар Козлина. Био је скоро две деценије председник Фестивала српског филма у Аустралији и неуморни волонтер Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве. Сви који су Петра познавали никад га неће заборавити јер био је то човек великог срца, хуманиста и патриота који је много учинио за српску заједницу, а с правом постао и Аустралијанац године.
Био је рођени Београђанин, али је у Аустралију дошао врло рано са родитељима, још као дечак. Његов отац је био пореклом са Кордуна, одакле потиче и презиме Козлина (по тамошњој планини Козјак и месту Дуги Дол), док му је мајка била пореклом из Врања, са југа Србије. У Аустралији је завршио средњу школу и економски факултет и касније деценијама успешно радио у банкарско-финансијском сектору Комонвелт банке. Његов несебични рад на свим животним пољима препознале су и аустралијске власти које су му 2019. године доделиле престижно признање – Орден реда Аустралије.
Петра сам упознао још врло брзо по мом доласку у Аустралију, пре једанаест година у Мелбурну. Били смо у редовном контакту све до његове смрти, и скоро да није било ускрса или божића да се нисмо чули макар на кратко телефоном. Последњи пут уживо, срели смо се на Српском фестивалу у Сиднеју, фебруара 2019. године. И није било нимало случајно да сам тог човека толико ценио и поштовао од првог дана. Петар је био један од оних ретких људи који је пленио добротом и поштовањем према сваком свом саговорнику. Увек је био спреман да саслуша и да помало тихо али искрено разговара са нескривеном емпатијом. Био је један од оних људи који није много говорио, али су дела била увек та која су красила његову личност. Свих ових година, посебно сам ценио његов ангажман и труд да се Фестивал српског филма у Аустралији (ФСФ) одржи и остане један од најважнијих културних догађаја у српској заједници. Преузео је фестивал тек треће године од његовог оснивања (2001) и био је више позван да помогне, јер је та манифестација бележила губитке без реалне шансе да опстане у блиској будућности. С обзиром да је Петар по струци био економиста и банкар са вишедеценијским искуством њему то наравно није био велики проблем. Оснивачи фестивала заиста нису могли да пронађу бољу особу у нашој заједници за један такав подухват. Требало је наћи успешну формулу за један фестивал који реално није могао да покрива финансијске трошкове. Током свих ових година Петар је често волео да каже да је ФСФ такозвани „нон-кеш фестивал“. Била је то јединствена успешна формула, коју је само велики ентузијаста и искрени патриота могао да осмисли. Фестивал је буквално функционисао без кеша али уз помоћ верних спонзора које је Петар обезбедио, пре свега својим искуством и поверењем. Био је то рецепт који је фестивалу омогућио пунолетство, јер је његово засада последње издање одржано у новембру 2019. године. Петар је такође био и један од покретача традиционалног Српског фестивала (Serbian Festival) који се одржава у луци Дарлинг у Сиднеју. То је још један српски фестивал који привлачи широку пажњу јавности и више од педесет хиљада посетилаца сваке године, у току само једног фебруарског викенда. Био је оснивач и популарне манифестације „Serbian Theathre Nights in Australia“, захваљујући којој је српска заједница добила прилику да уживо гледа наше позоришне представе на петом континенту.
Са својом супругом Милицом Козлином, која је такође велики добротвор и хуманиста, Петар је неуморно радио и помагао и Епархију аустралијско-новозеландску СПЦ. Последње две деценије Петар и Милица су заједно били присутни на скоро свим важнијим догађајима српске заједнице у Аустралији. Било да су присутни као организатори, учесници или донатори, увек су отвореног срца давали свој допринос и искрену подршку. Зато је српска заједница у целини његовим одласком много изгубила. Српска православна црква је 2009. године наградила Петра и Милицу највишим признањем, доделом Ордена Светог Саве II реда, за њихову вишегодишњу службу и допринос Митрополији аустралијско-новозеландској. Ипак, сматрам да му се српска заједница у Аустралији није довољно одужила. Зато предлажем да Петар добије своју бисту у прелепом комплексу ново-отвореног српског колеџа „Свети Сава“, у сиднејском предграђу Варовил. Јер осим што је био велики добротвор колеџа, Петар је био и један од најзаслужнијих грађана, што је овај велики сан аустралијских Срба на крају и реализован. Нажалост, није дочекао да присуствује самом отварању колеџа као и да чује дечју грају и радост на имању у Варовилу. Напустио нас је неочекивано, изненада и тихо али његова дела су срећом заувек остала, као и заоставштина која нас обавезује да наставимо његовим путем.
