Nedavno smo na Balkan Bits programu imali specijalnog gosta, poetu i boema koji je takođe glumac i muzičar, a njegovo ime je Saša Čuha. Sašini roditelji su iz Srbije, majka iz Beograda, otac iz Novog Sada, a Saša je rođen i odrastao na ‘Zlatnoj Obali’ u Kvinslendu, a sada živi u Melburnu.

Saša Čuha glumi skoro deceniju u različitim kompanijama i produkcijama. Njegovo najviše filmsko ostvarenje bilo je u Holivudskoj produkciji ‘Singularitet’, gde je bio izvođač specijalnih sposobnosti. Što se tiče pozorišta, igrao je glavne uloge u klasičnim komadima poput predstave Tenesija Vilijamsa ‘Staklo Menadžerije’ i u mnogim nezavisnim produkcijama. Pošto je veoma svestran izvođač, često su ga pozivali da radi likove u rasponu od totalno mračnog i zlokobnog karaktera do upadljivih komičnih uloga. Saša je studirao glumu uglavnom na poslu i uz neke specijalizovane treninge kao što su Zen Zen Zo pozorište i sa Linton V. Harisom, u njegovoj svetski poznatoj ‘Uplašenoj Školi’.

Želeli smo da čujemo od Saše o njegovim počecima pošto je multi-talentovani umetnik koji se bavi sa više medijskih pravaca.

SČ: Radio sam na raznim medijskim projektima od filma, televizije, pozorišta, a neki bi rekli da sam i muzičar. Kao mali sam uvek bio zainteresovan za umetnost, a otac mi je odličan slikar, tako da sam i ja odrastao u tom umetničkom okruženju.

Sve je krenulo nekim prirodnim tokom. Počeo sam da glumim kada sam imao 17 godina a poeziju pišem od svoje 20. godine. Izdao sam knjigu poezije pod nazivom ‘Lepota nije prokleta’ i napravio nekoliko snimaka, koje planiram da spojim sve u jedno, pa nešto dobro može da proizađe iz toga.

Kako se osećate na bini kada čitate svoju poeziju i kako publika reaguje na to?

 SČ: Sve zavisi od publike i od poezije, o kakvoj se pesmi radi. Publika u Melburnu se razlikuje od publike na Zlatnoj Obali ili Brizbejnu. U Melburnu ima mnogo više pisaca poezije nego u Brizbejnu a i radi se o većem gradu, te je stoga i mnogo veća raznolikost starosne grupe, i raznovrsnije teme se obrađuju u pesmama. Međutim to ne znači da Brizbejn ima manje tema u poeziji, scena je mnogo manja ali i u Brizbejnu ima kreativnih pesnika. Scene iz oba grada su veoma različite, svaka kreativna na svoj način.

Što se mojih kreativnih planova tiče, do kraja godine nameravam da izdam album poezije sa 32 pesme i muzikom pod nazivom ‘H. P. Ljubavna poezija je gljiva iz Jugota’. Radim na još jednom projektu koji ću izdati za par meseci pod nazivom ‘14 pesnica Ezre Paunda’.

Koji je vaš proces pisanja poezije i kako dobijate inspiraciju?

SČ:  Nekada dođe kao iz vedra neba, ili me inspiriše nečim što vidim u svakodnevnom životu, u čemu jeste lepota, mešavina jednog ili drugog. Ja lično mrzim bukvalnu poeziju. Smatram da poezija treba da bude između granice realnosti i snova. Ako je poezija bukvalna, onda nema nikakve razlike između te pesme i liste za šoping. Ne kažem da šoping lista ne može da bude poezija, zavisi šta piše na njoj, samo da ne piše na njoj ono bukvalno. Na primer moja poezija nije apstraktna. Pokušavam da budem otvoren u onome što kažem u pesmama ali ne i očigledan.

U jednom video spotu smo videli Sašu kako recituje dok svira električnu gitaru sa gudalom od violine. To nas je podsetilo na električne gusle pa smo hteli da čujemo više o tome.

SČ: Sve je ispalo spontano, što se dešava kada imate više instrumenata. Imao sam gudalo za violinu i električnu gitaru. Ali ne postoji neko pisano pravilo kako da koristite gudalo ako eksperimentišete na gitari, tako da svako pronađe svoj način i tehniku kako to izvodi. Jednom sam tako nastupio uživo, publici se to jako dopalo, pa sam rešio da to uradim na još nekoliko nastupa. Ali sa električnim guslama voleo bih na neki način da modernizujem staru tradiciju srpskih poeta kroz kazivanje epskih pesama uz muziku. Srpska poezija ima veliku i duboku istoriju i kulturu, i u prošlosti su pesme pevane uz gusle sa jednom žicom i gudalom. A ja bih rekao da je moja inovacija doprinela tome da tu uključim električni zvuk i dodam neki rokenrol stil.

Zatim nam je Saša pročitao jednu od njegovih ljubavnih pesama koja se zove Arabeska ili pesma za Ofeliju. Dok smo slušali te predivne stihove protkane uz bogatstvo reči kojima se pesnik izražava, shvatili smo vrlo brzo da je ispred nas prefinjena umetnička duša, pravi pesnik – boem, rođen sa svim svojim talentima. Kada čitate i slušate poeziju pisanu od Saše Čuhe, odlutate u drugi svet na poetičnim krilima vetra i prva pomisao je da slušate Šekspira sa slovenskom/srpskom osećajnom dušom.

Pitali smo Sašu za kraj zašto da čitamo njegovu poeziju i čime može da nas pridobije?

SČ: Ja ne pišem političke teme ili poeziju koja je vezana za određene datume ili teme, jer takve pesme posle tog nekog datuma nisu više aktuelne. Čitajući ili slušajući moje pesme, možda to može da vam da neku novu perspektivu kako da posmatrate stvari iz nekog drugog ugla ili kako drugi ljudi vide svet oko sebe. Moj rad je dosta drugačiji, razlikuje se od poezije koju ostali pišu.

Za vreme Kovid-a, Saša organizuje čitanje poezije preko interneta, tako da možete da ga pratite na Fejsbuku pod Saša Čuha Artist: https://www.facebook.com/sasha.cuha.artist.official/

Za kraj smo probali da prevedemo jednu Sašinu pesmu sa engleskog na srpski da čitaocima dočaramo lepotu stiha.

OVA SVETA DIVLJINA

Možeš li čuti noć?

Možeš li dodirnuti noć?

Možeš li probati noć?

Diši sa mnom.

Lovim mesec izvan mesta gde

se reke sastaju,

halapljivo kao vatra ili krv.

Ovde teren postaje more,

Ovde okrznuti pogled postaje valcer,

Ovde ne moraš da se oblačiš kao proleće

Jer ti si proleće.

Ovde nema zakasnelih pogleda

Jer tvoje oči znaju, nije način.

Ovde ne smete da brojite sate

za isplatu koja vam ne treba.

Diši zajedno sa mnom.

Ti si najdugovečniji, najnestabilniji umetnički oblik

I zbog toga će te loviti i zbog toga će te ubiti.

Ali večeras, u ovoj svetoj pustinji

Osvetljeni smo kao udaljeni gradovi na kraju umornog puta.

Večeras svlačimo korice naših sabranih dela

I krijemo ih nežno gde niko ne može ih da vidi.

Diši sa mnom.

Možeš probati noć

Kad se krećeš kao leto.

Možeš dodirnuti noć

Jer je napisana na mojim leđima.

Možeš čuti noć

Kad ostaviš trag na mojoj koži

I ja te dozovem

Kao što dozivam mesec.

Hajde da se ljubimo uprkos izgnanstvu

i drhtimo ispod sene

požude, jabukovog drveta.

Tekst: Biljana Letić

Foto: Saša Čuha, arhiva