Недавно смо на Балкан Битс програму имали специјалног госта, поету и боема који је такође глумац и музичар, а његово име је Саша Чуха. Сашини родитељи су из Србије, мајка из Београда, отац из Новог Сада, а Саша је рођен и одрастао на ‘Златној Обали’ у Квинсленду, а сада живи у Мелбурну.

Саша Чуха глуми скоро деценију у различитим компанијама и продукцијама. Његово највише филмско остварење било је у Холивудској продукцији ‘Сингуларитет’, где је био извођач специјалних способности. Што се тиче позоришта, играо је главне улоге у класичним комадима попут представе Тенесија Вилијамса ‘Стакло Менаџерије’ и у многим независним продукцијама. Пошто је веома свестран извођач, често су га позивали да ради ликове у распону од тотално мрачног и злокобног карактера до упадљивих комичних улога. Саша је студирао глуму углавном на послу и уз неке специјализоване тренинге као што су Зен Зен Зо позориште и са Линтон В. Харисом, у његовој светски познатој ‘Уплашеној Школи’.

Желели смо да чујемо од Саше о његовим почецима пошто је мулти-талентовани уметник који се бави са више медијских праваца.

СЧ: Радио сам на разним медијским пројектима од филма, телевизије, позоришта, а неки би рекли да сам и музичар. Као мали сам увек био заинтересован за уметност, а отац ми је одличан сликар, тако да сам и ја одрастао у том уметничком окружењу.

Све је кренуло неким природним током. Почео сам да глумим када сам имао 17 година а поезију пишем од своје 20. године. Издао сам књигу поезије под називом ‘Лепота није проклета’ и направио неколико снимака, које планирам да спојим све у једно, па нешто добро може да произађе из тога.

Како се осећате на бини када читате своју поезију и како публика реагује на то?

 СЧ: Све зависи од публике и од поезије, о каквој се песми ради. Публика у Мелбурну се разликује од публике на Златној Обали или Бризбејну. У Мелбурну има много више писаца поезије него у Бризбејну а и ради се о већем граду, те је стога и много већа разноликост старосне групе, и разноврсније теме се обрађују у песмама. Међутим то не значи да Бризбејн има мање тема у поезији, сцена је много мања али и у Бризбејну има креативних песника. Сцене из оба града су веома различите, свака креативна на свој начин.

Што се мојих креативних планова тиче, до краја године намеравам да издам албум поезије са 32 песме и музиком под називом ‘Х. П. Љубавна поезија је гљива из Југота’. Радим на још једном пројекту који ћу издати за пар месеци под називом ‘14 песница Езре Паунда’.

Који је ваш процес писања поезије и како добијате инспирацију?

СЧ:  Некада дође као из ведра неба, или ме инспирише нечим што видим у свакодневном животу, у чему јесте лепота, мешавина једног или другог. Ја лично мрзим буквалну поезију. Сматрам да поезија треба да буде између границе реалности и снова. Ако је поезија буквална, онда нема никакве разлике између те песме и листе за шопинг. Не кажем да шопинг листа не може да буде поезија, зависи шта пише на њој, само да не пише на њој оно буквално. На пример моја поезија није апстрактна. Покушавам да будем отворен у ономе што кажем у песмама али не и очигледан.

У једном видео споту смо видели Сашу како рецитује док свира електричну гитару са гудалом од виолине. То нас је подсетило на електричне гусле па смо хтели да чујемо више о томе.

СЧ: Све је испало спонтано, што се дешава када имате више инструмената. Имао сам гудало за виолину и електричну гитару. Али не постоји неко писано правило како да користите гудало ако експериментишете на гитари, тако да свако пронађе свој начин и технику како то изводи. Једном сам тако наступио уживо, публици се то јако допало, па сам решио да то урадим на још неколико наступа. Али са електричним гуслама волео бих на неки начин да модернизујем стару традицију српских поета кроз казивање епских песама уз музику. Српска поезија има велику и дубоку историју и културу, и у прошлости су песме певане уз гусле са једном жицом и гудалом. А ја бих рекао да је моја иновација допринела томе да ту укључим електрични звук и додам неки рокенрол стил.

Затим нам је Саша прочитао једну од његових љубавних песама која се зове Арабеска или песма за Офелију. Док смо слушали те предивне стихове проткане уз богатство речи којима се песник изражава, схватили смо врло брзо да је испред нас префињена уметничка душа, прави песник – боем, рођен са свим својим талентима. Када читате и слушате поезију писану од Саше Чухе, одлутате у други свет на поетичним крилима ветра и прва помисао је да слушате Шекспира са словенском/српском осећајном душом.

Питали смо Сашу за крај зашто да читамо његову поезију и чиме може да нас придобије?

СЧ: Ја не пишем политичке теме или поезију која је везана за одређене датуме или теме, јер такве песме после тог неког датума нису више актуелне. Читајући или слушајући моје песме, можда то може да вам да неку нову перспективу како да посматрате ствари из неког другог угла или како други људи виде свет око себе. Мој рад је доста другачији, разликује се од поезије коју остали пишу.

За време Ковид-а, Саша организује читање поезије преко интернета, тако да можете да га пратите на Фејсбуку под Саша Чуха Артист: https://www.facebook.com/sasha.cuha.artist.official/

За крај смо пробали да преведемо једну Сашину песму са енглеског на српски да читаоцима дочарамо лепоту стиха.

ОВА СВЕТА ДИВЉИНА

Можеш ли чути ноћ?

Можеш ли додирнути ноћ?

Можеш ли пробати ноћ?

Диши са мном.

Ловим месец изван места где

се реке састају,

халапљиво као ватра или крв.

Овде терен постаје море,

Овде окрзнути поглед постаје валцер,

Овде не мораш да се облачиш као пролеће

Јер ти си пролеће.

Овде нема закаснелих погледа

Јер твоје очи знају, није начин.

Овде не смете да бројите сате

за исплату која вам не треба.

Диши заједно са мном.

Ти си најдуговечнији, најнестабилнији уметнички облик

И због тога ће те ловити и због тога ће те убити.

Али вечерас, у овој светој пустињи

Осветљени смо као удаљени градови на крају уморног пута.

Вечерас свлачимо корице наших сабраних дела

И кријемо их нежно где нико не може их да види.

Диши са мном.

Можеш пробати ноћ

Кад се крећеш као лето.

Можеш додирнути ноћ

Јер је написана на мојим леђима.

Можеш чути ноћ

Кад оставиш траг на мојој кожи

И ја те дозовем

Као што дозивам месец.

Хајде да се љубимо упркос изгнанству

и дрхтимо испод сене

пожуде, јабуковог дрвета.

Текст: Биљана Летић

Фото: Саша Чуха, архива