Поводом аустралијске турнеје групе Ван Гог, једног од најпопуларнијих рок бендова на просторима бивсе Југославије, за Српски Глас говори Звонимир Ђукић Ђуле, оснивац, гитариста и вокал легендарног бенда
Ускоро ћете имати прилику да свирате у Аустралији?
– Драго нам је да ћемо се, у години када обележавамо тридесет година постојања бенда, поклонити неким екс Ју ролерима у Перту, Сиднеју, Бризбејну, Мелбурну и Аделејду. Ван Гог је путовао доста и по Америци, Канади и Европи, па у јубиларној години за бенд имамо прилику да се видимо са поклоницима доброг звука у Аустралији. Некако на репу ове актуелне турнеје, која се, језиком симболике зове ”Лицем у лице”, тај директан сусрет и тај дах по кожи, који се осети по малим клубовима, представља нови ветар у једра. Склад у комуникацији, као и хармонија у набоју, сигурно ће нас водити напред наредних месеци и година.
Иначе, ово је значајна година за нас. Достојанствено смо је дочекали, уздигнутих, никако погнутих вратова, у некој другој врсти музике, стилски другачије опредељени, доследни давно замишљеном дечачком сну, који нас је увео у ово магично музичко путовање названо Ван Гог. Доста тога смо прошли захваљујући нотама и стиховима, лепог и мањег лепог, суза, зноја, рокенрола, крви, мириса бензина и жена. Дивно је што нас је живот, са трзалицом у xепу и гитаром на рамену, усмерио пут далеке Аустралије, где ћемо се срести са старим познаницима и неким новим људима.
Какве утиске носиш са гостовања у иностранству?
– Узвишен. То је љубав преко жице. Телекомуникације и напредак технологије, колико год да су узели уметности, толико су и допринели спајању. Да нема интернета, у главама младих људи, трећих и четвртих генерација у одрастању, питање је да ли би они имали праву слику о томе шта се дешава актуелно на територији њихове домовине, коју можда нису ни видели. Драго ми је да ћемо пренети један део другачијег, урбаног сензибилтета са ових простора омладини, а њиховим родитељима, који су вероватно одрастали на тој музици, средином осамдесетих и почетком деведесетих. То је велика инспирација за нас. После свега што смо прошли, бенд Ван Гог је бенд велике кубикаже, али и даље нам је велика част, а онда и дражесно да се поклонимо публици у малим клубовима. То је спој који нас враћа на почетак.
Буди ли то почетничку страст?
– Апсолутно. И подсећа, а и буди неку нову ватру. Свих ових година возећи се на нотама и стиховима, све време сам бенд доживљавао као малени пламичак, који хита том неком огњу. Никада нисмо доживели достигнуто као крајње постигнуто, нити смо се узвисили на постигнутом. Данас је дошло време где не можемо очекивати од младих људи да разумеју продукцију и песме из осамдесетих и деведесетих. Немају разлога. Ко је пре пар година схватио да треба да се одрекне старих лажи у корист нове истине, тај је и показао да је спреман за напредак. Постигнуто у нашој каријери смо поставили тако да не значи ништа, а самим тим смо пробудили страст неког новог стварања. Никада себи, као бенд, нисмо дозволили луксуз да се стилски поновимо из албума у албум. Увек смо били нови и другачији, они који су следили инстинкт, а не рацио.
Колико је та скромност битна за успех?
– Није то случај само у уметности или у стваралаштву. Увек мораш да будеш спреман да од обичног војника, својим заслугама, доведеш себе у ситуацију да једног дана постанеш генерал, а онда да опет, једног дана, будеш спреман да скинеш звездице и еполете и постанеш војник. Бити креатор или уметник испочетка је више драж него жал за непостојећим троном. У уметности не постоји трон. Онај ко то жели, погрешио је пут. Помешао је путоказе.
У припреми је и нови албум?
– 17. априла ће се појавити нови албум који носи наслов ”Ако станемо, губимо све” на ком ће се наћи дванаест песама групе Ван Гог које су пратиле нашу каријеру. То нису највећи хитови, него песме које су обележиле нашу каријеру, и као такве одабране да се нађу на албуму, потпуно испочетка, од нуле, одсвиране и отпеване. Заправо, хтели смо да им удахнемо нов живот, односно како би звучале када би данас настале. Међутим, није то жеља да се додворимо укусу нових генерација. Ми се на свом неизвесном путу никада нисмо удварали нечијем укусу нити приклањали неком тренду.
Колико смо ми сами криви што нам деца узимају аутограме од криминалаца и што медији пишу о приземним дешавањима?
– Дискутабилно је. Таблоиди су преузели ту улогу, јер су пронашли начин да уновче своје намере. Из моје перспективе постоји само кућно васпитање. Једини постулат. Једино светло у тој неукости. Ко смо ми да дајемо савете нашој деци, кад их ни ми нисмо трпели. Нашој деци можемо само да усадимо постулат здравог разума и да их кроз разговор упознамо са неким нашим искуством, а од њих сазнамо нешто што је део модерног доба.
Једног дана нас неће бити. Дивно је ако нека нова цивилизација дође и каже да је овде било неког живота, помало и интелигентног.
Колико данашњој генерацији недостаје бунт?
– Они као да су негде заменили тезу. Бунт се стиче. Кад добијеш прави разлог за бунт, онда имаш разлог да се зовеш бунтовником са разлогом.
Данас је присутан пркос без основа. У инат свему, а не у инат нечему што изазива неписменост. Млад човек са разлогом може да каже ”Завршио сам школе, хоћу да напредујем у животу, не пружају ми то у мојој земљи, отићи ћу далеко одавде”. Колико је наших пилота отишло, не зато што не воле своју земљу, него зато што имају боље услове. Та понуда бољих услова младом човеку једино може да победи његову заинтересованост да се да употребити у својој матици и буде користан свом народу.
Једном си рекао да је закон улице изнад Устава и било ког писаног закона. Да ли смо отишли предалеко у том закону улице?
Не. Закон улице и данас постоји као некада, само што су некада законом улице командовали улични витезови, који су били на другој страни закона, али су бринули да се не тетовираш, користиш дрогу… Били су на страни младог човека. Данас су тај закон преузели неки људи који су кукавице, који ће пре да уновче наркотике на младом човеку, него што ће да му лупе шамар.
Нема витештва. Нестало је, нажалост, а неопходно је. Данас је Србији, а и свету, нужно да има апсолутни слух. То је на глобалном нивоу јако болна категорија.
Пре скоро две године, изашла је и стереографија названа Трагови прошлости, која је и награђена на Сајму књига у Београду?
-Књига је непретенциозна белешка једне каријере дуге тридесет година објављена у издавачкој кући Лагуна. У њој су обједињене приче из комбија са фотографијама које никада нису објављене. У потпуности је испоштован тај фановски кодекс – фантастична штампа, формат књиге, прича отргнута од заборава, феноменалне фотографије, приче актера догађаја из два прва лица. То је, заправо, непретенциозни комад који нас ниједног секунда не приказује да смо свестрани. Ми смо само музичари.
Поред две МТВ награде, које је бенд освојио 2007. и 2014. године, и поред тога што је то титула коју као бенд једини носимо на овом простору, награда за најбољу фотомонографију на Сајму књига у Београду представља посебно задовољство. @ао ми је што је књига таквог формата да нећемо моћи да је понесемо у Аустралију, али ћемо свакако публику обрадовати неким мајицама и актуелним ЦД-ом.
Како би описао српско друштво у овом тренутку?
– Ми смо вековни народ. Трајемо вековима. Наши постулати су вековни, наше заклетве исто, наши наслеђени снови припадају коленима и коленима уназад. Наша традиција је богата. То је нешто што не сме да се изневери. Али, вековни народ долази у судар и колизију са хибридним и модерним друштвима. Питање је да ли поклекнути и анулирати традицију и искуство у корист неких нових хибридних сазнања? Апсолутно не! Треба остати доследан и свом презимену, слави, традицији, обичајима и сликама својих предака. Али, мора да се живи у складу са неким модерним добом. Лепо је памтити историју, али је још лепше са тим сазнањем градити будућност. Кад сутра погледаш у очи малог наследника, треба да му представљаш узор, а не да ти поставља питање зашто је све овако и зашто си дозволио да све буде како не треба да буде. Тешко ћеш му објаснити да ти ниси крив.
Разговор водио Славиша Павловић