Povodom australijske turneje grupe Van Gog, jednog od najpopularnijih rok bendova na prostorima bivse Jugoslavije, za Srpski Glas govori Zvonimir Đukić Đule, osnivac, gitarista i vokal legendarnog benda

Uskoro ćete imati priliku da svirate u Australiji?
– Drago nam je da ćemo se, u godini kada obeležavamo trideset godina postojanja benda, pokloniti nekim eks Ju rolerima u Pertu, Sidneju, Brizbejnu, Melburnu i Adelejdu. Van Gog je putovao dosta i po Americi, Kanadi i Evropi, pa u jubilarnoj godini za bend imamo priliku da se vidimo sa poklonicima dobrog zvuka u Australiji. Nekako na repu ove aktuelne turneje, koja se, jezikom simbolike zove ”Licem u lice”, taj direktan susret i taj dah po koži, koji se oseti po malim klubovima, predstavlja novi vetar u jedra. Sklad u komunikaciji, kao i harmonija u naboju, sigurno će nas voditi napred narednih meseci i godina.
Inače, ovo je značajna godina za nas. Dostojanstveno smo je dočekali, uzdignutih, nikako pognutih vratova, u nekoj drugoj vrsti muzike, stilski drugačije opredeljeni, dosledni davno zamišljenom dečačkom snu, koji nas je uveo u ovo magično muzičko putovanje nazvano Van Gog. Dosta toga smo prošli zahvaljujući notama i stihovima, lepog i manjeg lepog, suza, znoja, rokenrola, krvi, mirisa benzina i žena. Divno je što nas je život, sa trzalicom u xepu i gitarom na ramenu, usmerio put daleke Australije, gde ćemo se sresti sa starim poznanicima i nekim novim ljudima.

Kakve utiske nosiš sa gostovanja u inostranstvu?
– Uzvišen. To je ljubav preko žice. Telekomunikacije i napredak tehnologije, koliko god da su uzeli umetnosti, toliko su i doprineli spajanju. Da nema interneta, u glavama mladih ljudi, trećih i četvrtih generacija u odrastanju, pitanje je da li bi oni imali pravu sliku o tome šta se dešava aktuelno na teritoriji njihove domovine, koju možda nisu ni videli. Drago mi je da ćemo preneti jedan deo drugačijeg, urbanog senzibilteta sa ovih prostora omladini, a njihovim roditeljima, koji su verovatno odrastali na toj muzici, sredinom osamdesetih i početkom devedesetih. To je velika inspiracija za nas. Posle svega što smo prošli, bend Van Gog je bend velike kubikaže, ali i dalje nam je velika čast, a onda i dražesno da se poklonimo publici u malim klubovima. To je spoj koji nas vraća na početak.

Budi li to početničku strast?
– Apsolutno. I podseća, a i budi neku novu vatru. Svih ovih godina vozeći se na notama i stihovima, sve vreme sam bend doživljavao kao maleni plamičak, koji hita tom nekom ognju. Nikada nismo doživeli dostignuto kao krajnje postignuto, niti smo se uzvisili na postignutom. Danas je došlo vreme gde ne možemo očekivati od mladih ljudi da razumeju produkciju i pesme iz osamdesetih i devedesetih. Nemaju razloga. Ko je pre par godina shvatio da treba da se odrekne starih laži u korist nove istine, taj je i pokazao da je spreman za napredak. Postignuto u našoj karijeri smo postavili tako da ne znači ništa, a samim tim smo probudili strast nekog novog stvaranja. Nikada sebi, kao bend, nismo dozvolili luksuz da se stilski ponovimo iz albuma u album. Uvek smo bili novi i drugačiji, oni koji su sledili instinkt, a ne racio.

Koliko je ta skromnost bitna za uspeh?
– Nije to slučaj samo u umetnosti ili u stvaralaštvu. Uvek moraš da budeš spreman da od običnog vojnika, svojim zaslugama, dovedeš sebe u situaciju da jednog dana postaneš general, a onda da opet, jednog dana, budeš spreman da skineš zvezdice i epolete i postaneš vojnik. Biti kreator ili umetnik ispočetka je više draž nego žal za nepostojećim tronom. U umetnosti ne postoji tron. Onaj ko to želi, pogrešio je put. Pomešao je putokaze.

U pripremi je i novi album?
– 17. aprila će se pojaviti novi album koji nosi naslov ”Ako stanemo, gubimo sve” na kom će se naći dvanaest pesama grupe Van Gog koje su pratile našu karijeru. To nisu najveći hitovi, nego pesme koje su obeležile našu karijeru, i kao takve odabrane da se nađu na albumu, potpuno ispočetka, od nule, odsvirane i otpevane. Zapravo, hteli smo da im udahnemo nov život, odnosno kako bi zvučale kada bi danas nastale. Međutim, nije to želja da se dodvorimo ukusu novih generacija. Mi se na svom neizvesnom putu nikada nismo udvarali nečijem ukusu niti priklanjali nekom trendu.

Koliko smo mi sami krivi što nam deca uzimaju autograme od kriminalaca i što mediji pišu o prizemnim dešavanjima?
– Diskutabilno je. Tabloidi su preuzeli tu ulogu, jer su pronašli način da unovče svoje namere. Iz moje perspektive postoji samo kućno vaspitanje. Jedini postulat. Jedino svetlo u toj neukosti. Ko smo mi da dajemo savete našoj deci, kad ih ni mi nismo trpeli. Našoj deci možemo samo da usadimo postulat zdravog razuma i da ih kroz razgovor upoznamo sa nekim našim iskustvom, a od njih saznamo nešto što je deo modernog doba.
Jednog dana nas neće biti. Divno je ako neka nova civilizacija dođe i kaže da je ovde bilo nekog života, pomalo i inteligentnog.

Koliko današnjoj generaciji nedostaje bunt?
– Oni kao da su negde zamenili tezu. Bunt se stiče. Kad dobiješ pravi razlog za bunt, onda imaš razlog da se zoveš buntovnikom sa razlogom.
Danas je prisutan prkos bez osnova. U inat svemu, a ne u inat nečemu što izaziva nepismenost. Mlad čovek sa razlogom može da kaže ”Završio sam škole, hoću da napredujem u životu, ne pružaju mi to u mojoj zemlji, otići ću daleko odavde”. Koliko je naših pilota otišlo, ne zato što ne vole svoju zemlju, nego zato što imaju bolje uslove. Ta ponuda boljih uslova mladom čoveku jedino može da pobedi njegovu zainteresovanost da se da upotrebiti u svojoj matici i bude koristan svom narodu.
Jednom si rekao da je zakon ulice iznad Ustava i bilo kog pisanog zakona. Da li smo otišli predaleko u tom zakonu ulice?
Ne. Zakon ulice i danas postoji kao nekada, samo što su nekada zakonom ulice komandovali ulični vitezovi, koji su bili na drugoj strani zakona, ali su brinuli da se ne tetoviraš, koristiš drogu… Bili su na strani mladog čoveka. Danas su taj zakon preuzeli neki ljudi koji su kukavice, koji će pre da unovče narkotike na mladom čoveku, nego što će da mu lupe šamar.
Nema viteštva. Nestalo je, nažalost, a neophodno je. Danas je Srbiji, a i svetu, nužno da ima apsolutni sluh. To je na globalnom nivou jako bolna kategorija.

Pre skoro dve godine, izašla je i stereografija nazvana Tragovi prošlosti, koja je i nagrađena na Sajmu knjiga u Beogradu?
-Knjiga je nepretenciozna beleška jedne karijere duge trideset godina objavljena u izdavačkoj kući Laguna. U njoj su objedinjene priče iz kombija sa fotografijama koje nikada nisu objavljene. U potpunosti je ispoštovan taj fanovski kodeks – fantastična štampa, format knjige, priča otrgnuta od zaborava, fenomenalne fotografije, priče aktera događaja iz dva prva lica. To je, zapravo, nepretenciozni komad koji nas nijednog sekunda ne prikazuje da smo svestrani. Mi smo samo muzičari.
Pored dve MTV nagrade, koje je bend osvojio 2007. i 2014. godine, i pored toga što je to titula koju kao bend jedini nosimo na ovom prostoru, nagrada za najbolju fotomonografiju na Sajmu knjiga u Beogradu predstavlja posebno zadovoljstvo. @ao mi je što je knjiga takvog formata da nećemo moći da je ponesemo u Australiju, ali ćemo svakako publiku obradovati nekim majicama i aktuelnim CD-om.

Kako bi opisao srpsko društvo u ovom trenutku?
– Mi smo vekovni narod. Trajemo vekovima. Naši postulati su vekovni, naše zakletve isto, naši nasleđeni snovi pripadaju kolenima i kolenima unazad. Naša tradicija je bogata. To je nešto što ne sme da se izneveri. Ali, vekovni narod dolazi u sudar i koliziju sa hibridnim i modernim društvima. Pitanje je da li pokleknuti i anulirati tradiciju i iskustvo u korist nekih novih hibridnih saznanja? Apsolutno ne! Treba ostati dosledan i svom prezimenu, slavi, tradiciji, običajima i slikama svojih predaka. Ali, mora da se živi u skladu sa nekim modernim dobom. Lepo je pamtiti istoriju, ali je još lepše sa tim saznanjem graditi budućnost. Kad sutra pogledaš u oči malog naslednika, treba da mu predstavljaš uzor, a ne da ti postavlja pitanje zašto je sve ovako i zašto si dozvolio da sve bude kako ne treba da bude. Teško ćeš mu objasniti da ti nisi kriv.

Razgovor vodio Slaviša Pavlović