На послу сам најкасније у пола осам, а ретко завршим пре пола 10 увече. То је 14 сати. Својим политичким противницима кажем да не могу да ме победе јер не могу толико да
раде. Позив и максимална посвећеност према послу, то је увођење те врсте духа капитализма и радне етике коју је створио протестантизам.

Ово нису цитати Макса Вебера, Мартина Лутера или неког од истакнутих поклоника протестантизма. Ово је рекао премијер Србије Александар Вучић који се већ дуже време на свом примеру позива на етику протестантизма. Да ли премијер има снаге али и права да успаваној, деморалисаној, осиромашеној, незапосленој, презадуженој и апатичној нацији даје овакве савете и дели лекције? Да ли има право да намеће ову доктрину која никада није била толико прихватљива на овим просторима? А његова снажна порука није упућена само политичким ривалима, него и обичном народу.

Вучић тврди да Србији треба тзв. беруф. Израз који је својевремено употребљавао Мартин Лутер а односи се на – начин живота, нови однос према себи, свету и раду. Дужност, преданост, марљивост, посвећеност, аскеза и достојност као једини начин да се неки посао поштено ради. Премијер поручује да ће „беруф“ ускоро бити српска реч… А постаће када, како он тврди, рад престане да нам буде мука, него начин и средство за личну надоградњу.

На први поглед Вучићево инистирање на раду и посвећености посрнулој нацији може да буде само добар пример. Јер очигледно је да држава не може сама да решава проблеме једног народа или појединца. И да свако треба још више да „повуче“ како би њему али и осталим сународницима било боље…
Нешто мора да се мења, а не само да се кука и гледа у небо или у помоћ државе.

Ипак, премијерово стално инситирање на свакодневном раду и посвећености, уз констарно прозивање и етикетирање нерадника многи у
Србији без обзира на политичку опредељеност схватили су као увреду и понижење. Испада као да је цела нација, нација нерадника и блејача, а да само
ОН ради 14 сати дневно…

Поштовани премијеру… Армија људи разних занимања сваког јутра, такође око пола 8 у Србији креће на посао, а постоје бројна занимања где се ради по целу ноћ. Многи људи после једног посла, да би преживели раде још један или два. Многи поред факултетских диплома и завршених школа не могу да нађу посао, многи се сналазе како знају и умеју. Многи су свесно или несвесно већ у том Вашем и Веберовом „беруфу“… Раде по свим принципима етике протестантизма, поштено, вредно, професионално, предано и савесно… Али ни то изгледа није довољно да живе као људи, достојанствено, да буду поштовани и добро плаћени… Рад им господине премијеру никада није био мука. И рад им још није средство за личну надоградњу. Већ средство за голи опстанак.

Пише: Рајко Недић