Na poslu sam najkasnije u pola osam, a retko završim pre pola 10 uveče. To je 14 sati. Svojim političkim protivnicima kažem da ne mogu da me pobede jer ne mogu toliko da
rade. Poziv i maksimalna posvećenost prema poslu, to je uvođenje te vrste duha kapitalizma i radne etike koju je stvorio protestantizam.

Ovo nisu citati Maksa Vebera, Martina Lutera ili nekog od istaknutih poklonika protestantizma. Ovo je rekao premijer Srbije Aleksandar Vučić koji se već duže vreme na svom primeru poziva na etiku protestantizma. Da li premijer ima snage ali i prava da uspavanoj, demoralisanoj, osiromašenoj, nezaposlenoj, prezaduženoj i apatičnoj naciji daje ovakve savete i deli lekcije? Da li ima pravo da nameće ovu doktrinu koja nikada nije bila toliko prihvatljiva na ovim prostorima? A njegova snažna poruka nije upućena samo političkim rivalima, nego i običnom narodu.

Vučić tvrdi da Srbiji treba tzv. beruf. Izraz koji je svojevremeno upotrebljavao Martin Luter a odnosi se na – način života, novi odnos prema sebi, svetu i radu. Dužnost, predanost, marljivost, posvećenost, askeza i dostojnost kao jedini način da se neki posao pošteno radi. Premijer poručuje da će „beruf“ uskoro biti srpska reč… A postaće kada, kako on tvrdi, rad prestane da nam bude muka, nego način i sredstvo za ličnu nadogradnju.

Na prvi pogled Vučićevo inistiranje na radu i posvećenosti posrnuloj naciji može da bude samo dobar primer. Jer očigledno je da država ne može sama da rešava probleme jednog naroda ili pojedinca. I da svako treba još više da „povuče“ kako bi njemu ali i ostalim sunarodnicima bilo bolje…
Nešto mora da se menja, a ne samo da se kuka i gleda u nebo ili u pomoć države.

Ipak, premijerovo stalno insitiranje na svakodnevnom radu i posvećenosti, uz konstarno prozivanje i etiketiranje neradnika mnogi u
Srbiji bez obzira na političku opredeljenost shvatili su kao uvredu i poniženje. Ispada kao da je cela nacija, nacija neradnika i blejača, a da samo
ON radi 14 sati dnevno…

Poštovani premijeru… Armija ljudi raznih zanimanja svakog jutra, takođe oko pola 8 u Srbiji kreće na posao, a postoje brojna zanimanja gde se radi po celu noć. Mnogi ljudi posle jednog posla, da bi preživeli rade još jedan ili dva. Mnogi pored fakultetskih diploma i završenih škola ne mogu da nađu posao, mnogi se snalaze kako znaju i umeju. Mnogi su svesno ili nesvesno već u tom Vašem i Veberovom „berufu“… Rade po svim principima etike protestantizma, pošteno, vredno, profesionalno, predano i savesno… Ali ni to izgleda nije dovoljno da žive kao ljudi, dostojanstveno, da budu poštovani i dobro plaćeni… Rad im gospodine premijeru nikada nije bio muka. I rad im još nije sredstvo za ličnu nadogradnju. Već sredstvo za goli opstanak.

Piše: Rajko Nedić