Пре неколико месеци, Сретен Божић познатији као Вонгар, је направио корелацију између Пикасових пса и његових дингоа, по томе како они нису само његови животни сапутници, већ и саставни део његовог сликарског интересовања. Током прошлог века, многи су се дивили Пабловој страсти према псима који су били различитих раса, укључујући и његовог малог позајмљеног јазавичара по имену Ламп, ког је уметник приказао у неколико његових студија слике референцирајући слику “Las Meninas” Дијега Веласкеза из 1656. године.
Млади Пикасо у Паризу je изложба која ће бити отворена до 6. августа у Гугенхајм музеју у Њујорку, где се налази уметникова слика из 1900. године под називом Le Moulin de Galette. Од недавно због модерне сликовне технологије оригинални приказ пса се може видети насликан у подножју, лево од центра на овој слици. То је показатељ уметниковог дугог обожавања својих љубимаца, у то време Пабло је имао само 19 година. У британском Телеграфу 15. маја 2023. године Гугенхајмов кустос, Меган Фонтанела је објаснила : „Било је отворено за спекулацију због чега је Пикасо сакрио пса али је наговестила да је то можда због тога што би то одвукло око посматрача од главног субјекта слике (људи у модерној одећи)“.
Сасвим супротно се види код мелбурншкe уметнице Ане Вoлас и њеног портрета из 2023. године Вонгар (Сретен Божић) код куће са својим псом Линдом (уље на платну, 153 x 138 цм), која је на егзибицији до 23. јула у Сиднеју као део групне изложбe Salon des Refusés у Ирвин галерији. Овде је Волас ставила у први план подножје слике са улазним прагом уметникове куће док он седи, а у позадини се налази његов верни пријатељ Линда. Вонгар се озарено укључио у рад и рекао: „Она (Линда) се појављује из мрачног eнтеријера да би га чувала од зла“. Субјект или субјекти слике су уоквирени белим испреплетаним јечмом, луком од стубова украшеним праменовима осенченог зеленила, који наговештавају башту у предњем дворишту. Као репрезентативнa уметница Волас је у свом препознатљивом стилу фиксирала слику у виду синематичког приказа.
Портрети су намењени да прикажу личност субјекта на њиховом лицу као и њихова осећања, повезујући посматрача са причом субјекта кроз време. На слици Воласове, Вонгарово лице показује скромност, јачину, топлину и зрелост, његову природну замишљену природу. Уметник препознаје и одаје почаст Воласовој јер види ширу слику његовог идентитета као део веће целине која је испреплетана са дингом, дивљим аустралијским псом. Погледи Вонгара и Линде се сусрећу док обоје гледају у различитим правцима ка башти. Бујно дрвеће и грмље настањују башту. Џакаранда, хибискус и мушмула сачињавају већину биљака које је посадио Вонгар током многих година. Ипак, башта лежи ван периферије портрета и не може се видети. Аутор говори са пристрасношћу да га ова башта подсећа на село у Горњем Трешњевцу, близу Аранђеловца његовог места рођења, где је провео своје дане младости помагајући својим родитељима, Стевану и Даринки, око крава, оваца и неколико коза.
Неживи објекти које је Воласова позиционирала мало даље, око и иза субјекта представљају аспект Вонгаровог идентитета, које он и Воласова обоје желе да посматрач разуме. У подножју су сви метални предмети намењени за приказивање објекта за преживљавање. Линдин ланац, њена посуда за воду, и остатак каљене жице за ограду која се налази десно. Воласова додаје: „Додала сам пукотину на зиду његове куће (не постоји стварно једна, али без сумње да постоји негде нека друга). Куће од цигле које су изграђене на глини су озлоглашено познате по пукотинама – али ми изгледа да је то дат као показатељ начина како Вонгар „лагано седи“ на земљи , његова кућа је скровиште али не као други, он њу узима само за привремено. Такође, подигнута смотана ограда је потврда за његову способност да се креће између култура као дух“.
Предња врата су отворена, омогућавајући дугачки поглед кроз ходник где се налазе два зелена метална кабинета са куцајућом машином, и папирима, стављене на врх. Група која је скоро погледала портрет у Ирвин галерији, укључујући Софију Илић, која је прокоментарисала: „Ана Волас нам показује Вонгара у миру како ужива у својој обожаваној башти. Ипак, кроз врата се простире енергија хиљаде страница и милиона речи“. На зиду изнад лежи застава аустралијских Абориџина. Ови објекти заједно показују аспекте Вонгаровог идентитета. То су физички фрагменти дугорочне књижевне каријере фокусиране на питања судбине људи првих нација, њихово окружење и невољу коју може да изазове пас динго.
Вонгар је и сам прокоментарисао: „Ова слика представља душу моје креативности јер су дингои били моја омиљена тема. У мојим списима људска душа је емигрирала у облику тела пса, који има способност да препозна расположење свог власника. Записано је да је Пикасо шетао једног топлог дана у Паризу од једног краја до другог са својим псом. Сигурно је то био драматичан ход, док је пас верно пратио свог власника“. Током интервјуа који се одржао 2020. године, Андријана Стојковић, српска редитељка награђиваног документарног филма из 2018. године по имену Вонгар, потврђује да динго наставља да држи јако битно место у Вонгаровом животу и каријери.
„Када смо моја екипа и ја стигли у Мелбурн, пронашли смо Вонгара преокупираног са својим болесним дингом Тимијем. За њега је било ван питања да остави свог динга и отпутује са нама. А ми смо само имали новац и време за само четири недеље снимања. Тако, после пар дана очаја, одлучила сам да снимим оно што сам имала испред себе. А то је, „јесен“, Сретенов живот и његову несебичну бригу према дингоима“.
За своје књиге, кратке приче, поеме и чланке Вонгар је добио бројне награде укључујући америчку награду Библиотекарске асоцијације из 1982. године, ПЕН Интернационалну награду (САД) из 1996. године за Нуклеарну Триологију и још неколико аустралијских награда из 1985, 1986, 1989 и 1991. године. Додељена му је и Награда Савета Аустралије за животно дело у књижевности. Његова аутобиографија Дингос Ден је објављена 1999. године. Универзитет у Крагујевцу је Вонгару доделио почасни докторат 2009. године.
Године 1958. Вонгар је побегао возом током Хладног рата, из Југославије у Италију. Касније се стационирао у кампу Црвеног крста за избеглице у Паризу годину дана након што је Пикасо насликао свог пса Лампа. Вонгар је упознао Жан Пола Сартра и Симон де Бовоар, која је касније (1977) објавила селекцију његових кратких прича из Пута у Бралгу у часопису који Les Temps moderns, који је она уређивала.
Волас је такође постала упозната са Паризом где је провела многе године пошто је завршила Site internacional de art 1999. године. Њена уметничка дела се држе у националним и интернационалним институцијама, као и код приватних колекционара. Воласова аутобиографија на вебсајту Дарен Најт галерије (y Сиднеју) галерије преноси: „Њене слике приказују призоре познатог, изазивајући у нама осећања носталгичне чежње, осећања која су узнемирена језивом равнодушношћу субјеката и њиховог окружења. Она приказује сцене које хватају тренутак у времену у коме се нешто спрема десити или се то управо догодило“. Воласов приказ Вонгара како одмара, у седећој пози са руком која је снажно и достојанствено прислоњена на његово колено, поставља сцену за публику. „Била ми је привилегија да га насликам и оно чему се највише дивим код њега је то што је посветио свој живот животу ума, и његовој великодушности према животињама открива његову хуманост“.
Рендон Илић, који је такође погледао портрет у Ирвин галерији је нагласио: „Аутентична репрезентација живота компликованог карактера. Човек који седи сам, али у његовом друштву се налазе симболи који рефлектују то време и његову природу“. Док је Мајкл Итер одговорио: “ Уметник је елоквентно композицирао перфектан миран портрет другог уметника, из другог времена, и места“.
Продужени наслов портрета, Б. Вонгар тзв. Сретен Божић аутор и фотограф. Волас одаје почаст Б. Вонгар колекцији која је у Музејима Викторија била сачињена од неколико хиљада црно белих негатива слика Вонгара које су усликане 1960. и 1970. године док је путовао по Аустралији. Музејски каталог је био јако битан за његову колекцију и због тога је покренут процес дигитализације негатива за очување материјала за будуће генерације.
Као и Ламп што је био стални сапутник Пикасу у Паризу, тако и Вонгар , са својих 90 година, живи у Мелбурну са својим Линдом.
Даница Мајсторовић Итер
Вонгар (Сретен Божић) код куће са својим дингом Линдом
Ова слика је тренутно изложена до 23. jула као део групне изложбe Salon des Refusés у S.H. Erwin Gallery, Watson Road, Observatory Hill (The Rocks).
Посетиоци егзибиције могу да гласају за њиховог омиљеног аутора а победник ће бити проглашен 20. јула.
