Pre nekoliko meseci, Sreten Božić poznatiji kao Vongar, je napravio korelaciju između Pikasovih psa i njegovih dingoa, po tome kako oni nisu samo njegovi životni saputnici, već i sastavni deo njegovog slikarskog interesovanja. Tokom prošlog veka, mnogi su se divili Pablovoj strasti prema psima koji su bili različitih rasa, uključujući i njegovog malog pozajmljenog jazavičara po imenu Lamp, kog je umetnik prikazao u nekoliko njegovih studija slike referencirajući sliku “Las Meninas” Dijega Velaskeza iz 1656. godine.

 Mladi Pikaso u Parizu je izložba koja će biti otvorena do 6. avgusta u Gugenhajm muzeju u Njujorku, gde se nalazi umetnikova slika iz 1900. godine pod nazivom Le Moulin de Galette. Od nedavno zbog moderne slikovne tehnologije originalni prikaz psa se može videti naslikan u podnožju, levo od centra na ovoj slici. To je pokazatelj umetnikovog dugog obožavanja svojih ljubimaca, u to vreme Pablo je imao samo 19 godina. U britanskom Telegrafu 15. maja 2023. godine Gugenhajmov kustos, Megan Fontanela je objasnila : „Bilo je otvoreno za spekulaciju zbog čega je Pikaso sakrio psa ali je nagovestila da je to možda zbog toga što bi to odvuklo oko posmatrača od glavnog subjekta slike (ljudi u modernoj odeći)“.

Sasvim suprotno se vidi kod melburnške umetnice Ane Volas i njenog portreta iz 2023. godine Vongar (Sreten Božić) kod kuće sa svojim psom Lindom (ulje na platnu, 153 x 138 cm), koja je na egzibiciji do 23. jula u Sidneju kao deo grupne izložbe Salon des Refusés u Irvin galeriji. Ovde je Volas stavila u prvi plan podnožje slike sa ulaznim pragom umetnikove kuće dok on sedi, a u pozadini se nalazi njegov verni prijatelj Linda. Vongar se ozareno uključio u rad i rekao: „Ona (Linda) se pojavljuje iz mračnog enterijera da bi ga čuvala od zla“. Subjekt ili subjekti slike su uokvireni belim isprepletanim ječmom, lukom od stubova ukrašenim pramenovima osenčenog zelenila, koji nagoveštavaju baštu u prednjem dvorištu. Kao reprezentativna umetnica Volas je u svom prepoznatljivom stilu fiksirala sliku u vidu sinematičkog prikaza.

Portreti su namenjeni da prikažu ličnost subjekta na njihovom licu kao i njihova osećanja, povezujući posmatrača sa pričom subjekta kroz vreme. Na slici Volasove, Vongarovo lice pokazuje skromnost, jačinu, toplinu i zrelost, njegovu prirodnu zamišljenu prirodu. Umetnik prepoznaje i odaje počast Volasovoj jer vidi širu sliku njegovog identiteta kao deo veće celine koja je isprepletana sa dingom, divljim australijskim psom.  Pogledi Vongara i Linde se susreću dok oboje gledaju u različitim pravcima ka bašti. Bujno drveće i grmlje nastanjuju baštu. Džakaranda, hibiskus i mušmula sačinjavaju većinu biljaka koje je posadio Vongar tokom mnogih godina. Ipak, bašta leži van periferije portreta i ne može se videti. Autor govori sa pristrasnošću da ga ova bašta podseća na selo u Gornjem Trešnjevcu, blizu Aranđelovca njegovog mesta rođenja, gde je proveo svoje dane mladosti pomagajući svojim roditeljima, Stevanu i Darinki, oko krava, ovaca i nekoliko koza.

Neživi objekti koje je Volasova pozicionirala malo dalje, oko i iza subjekta predstavljaju aspekt Vongarovog identiteta, koje on i Volasova oboje žele da posmatrač razume. U podnožju su svi metalni predmeti namenjeni za prikazivanje objekta za preživljavanje. Lindin lanac, njena posuda za vodu, i ostatak kaljene žice za ogradu koja se nalazi desno. Volasova dodaje: „Dodala sam pukotinu na zidu njegove kuće (ne postoji stvarno jedna, ali bez sumnje da postoji negde neka druga). Kuće od cigle koje su izgrađene na glini su ozloglašeno poznate po pukotinama – ali mi izgleda da je to dat kao pokazatelj načina kako Vongar „lagano sedi“ na zemlji , njegova kuća je skrovište ali ne kao drugi, on nju uzima samo za privremeno. Takođe, podignuta smotana ograda je potvrda za njegovu sposobnost da se kreće između kultura kao duh“.

Prednja vrata su otvorena, omogućavajući dugački pogled kroz hodnik gde se nalaze dva zelena metalna kabineta sa kucajućom mašinom, i papirima, stavljene na vrh. Grupa koja je skoro pogledala portret u Irvin galeriji, uključujući Sofiju Ilić, koja je prokomentarisala: „Ana Volas nam pokazuje Vongara u miru kako uživa u svojoj obožavanoj bašti. Ipak, kroz vrata se prostire energija hiljade stranica i miliona reči“. Na zidu iznad leži zastava australijskih Aboridžina. Ovi objekti zajedno pokazuju aspekte Vongarovog identiteta. To su fizički fragmenti dugoročne književne karijere fokusirane na pitanja sudbine ljudi prvih nacija, njihovo okruženje i nevolju koju može da izazove pas dingo.

Vongar je i sam prokomentarisao: „Ova slika predstavlja dušu moje kreativnosti jer su dingoi bili moja omiljena tema. U mojim spisima ljudska duša je emigrirala u obliku tela psa, koji ima sposobnost da prepozna raspoloženje svog vlasnika. Zapisano je da je Pikaso šetao jednog toplog dana u Parizu od jednog kraja do drugog sa svojim psom. Sigurno je to bio dramatičan hod, dok je pas verno pratio svog vlasnika“. Tokom intervjua koji se održao 2020. godine, Andrijana Stojković, srpska rediteljka nagrađivanog dokumentarnog filma iz 2018. godine po imenu Vongar, potvrđuje da dingo nastavlja da drži jako bitno mesto u Vongarovom životu i karijeri.

„Kada smo moja ekipa i ja stigli u Melburn, pronašli smo Vongara preokupiranog sa svojim bolesnim dingom Timijem. Za njega je bilo van pitanja da ostavi svog dinga i otputuje sa nama. A mi smo samo imali novac i vreme za samo četiri nedelje snimanja. Tako, posle par dana očaja, odlučila sam da snimim ono što sam imala ispred sebe. A to je, „jesen“, Sretenov život i njegovu nesebičnu brigu prema dingoima“.

Za svoje knjige, kratke priče, poeme i članke Vongar je dobio brojne nagrade uključujući američku nagradu Bibliotekarske asocijacije iz 1982. godine, PEN Internacionalnu nagradu (SAD) iz 1996. godine za Nuklearnu Triologiju i još nekoliko australijskih nagrada iz 1985, 1986, 1989 i 1991. godine. Dodeljena mu je i Nagrada Saveta Australije za životno delo u književnosti.  Njegova autobiografija Dingos Den je objavljena 1999. godine. Univerzitet u Kragujevcu je Vongaru dodelio počasni doktorat 2009. godine.

Godine 1958. Vongar je pobegao vozom tokom Hladnog rata, iz Jugoslavije u Italiju. Kasnije se stacionirao u kampu Crvenog krsta za izbeglice u Parizu godinu dana nakon što je Pikaso naslikao svog psa Lampa. Vongar je upoznao Žan Pola Sartra i Simon de Bovoar, koja je kasnije (1977) objavila selekciju njegovih kratkih priča iz Puta u Bralgu  u časopisu koji Les Temps moderns, koji je ona uređivala.

Volas je takođe postala upoznata sa Parizom gde je provela mnoge godine pošto je završila Site internacional de art 1999. godine. Njena umetnička dela se drže u nacionalnim i internacionalnim institucijama, kao i kod privatnih kolekcionara. Volasova autobiografija na vebsajtu Daren Najt galerije (y Sidneju) galerije prenosi: „Njene slike prikazuju prizore poznatog, izazivajući u nama osećanja nostalgične čežnje, osećanja koja su uznemirena jezivom ravnodušnošću subjekata i njihovog okruženja. Ona prikazuje scene koje hvataju trenutak u vremenu u kome se nešto sprema desiti ili se to upravo dogodilo“. Volasov prikaz Vongara kako odmara, u sedećoj pozi sa rukom koja je snažno i dostojanstveno prislonjena na njegovo koleno, postavlja scenu za publiku. „Bila mi je privilegija da ga naslikam i ono čemu se najviše divim kod njega je to što je posvetio svoj život životu uma, i njegovoj velikodušnosti prema životinjama otkriva njegovu humanost“.

Rendon Ilić, koji je takođe pogledao portret u Irvin galeriji je naglasio: „Autentična reprezentacija života komplikovanog karaktera. Čovek koji sedi sam, ali u njegovom društvu se nalaze simboli koji reflektuju to vreme i njegovu prirodu“. Dok je Majkl Iter odgovorio: “ Umetnik je elokventno kompozicirao perfektan miran portret drugog umetnika, iz drugog vremena, i mesta“.

Produženi naslov portreta, B. Vongar tzv. Sreten Božić autor i fotograf. Volas odaje počast B. Vongar kolekciji koja je u Muzejima Viktorija bila sačinjena od nekoliko hiljada crno belih negativa slika Vongara koje su uslikane 1960. i 1970. godine dok je putovao po Australiji. Muzejski katalog je bio jako bitan za njegovu kolekciju i zbog toga je pokrenut proces digitalizacije negativa za očuvanje materijala za buduće generacije.

Kao i Lamp što je bio stalni saputnik Pikasu u Parizu, tako i Vongar , sa svojih 90 godina, živi u Melburnu sa svojim Lindom.

Danica Majstorović Iter

Vongar (Sreten Božić) kod kuće sa svojim dingom Lindom

Ova slika je trenutno izložena do 23. jula kao deo grupne izložbe Salon des Refusés u S.H. Erwin Gallery, Watson Road, Observatory Hill (The Rocks).
Posetioci egzibicije mogu da  glasaju za njihovog omiljenog autora a pobednik će biti proglašen 20. jula.