Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. Данас објављујемо последњи део из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.
Живот у Аустралији
У Аустралију смо стигли 12. јула 1995. На аеродрому у Мелбурну дочекао нас је ‘свечани одбор’ – ћерка Весна, зет Здравко, унука Мариета и њихови многобројни пријатељи, па смо се осјећали врло пријатно. Када смо се уселили у изнајмљени стан близу Весне и Здравка дошла нам је унука Мариета, која нам је увијек била привржена, и рекла: ‘Ја хоћу да живим са вама’, што смо ми са одушевљењем прихватили. Становала је код нас пет година у Ст Албансу, а после и годину дана у новој кући у Каролајн Спрингсу, одакле се и удала.
Убрзо смо били пуни утисака о Аустралији, природи и људима, и ево шта сам написао у писму браћи и сестри 1995. године: “Ово је изузетно богата и лијепа земља. И зими и љети, у сваком годишњем добу, све је у зеленилу и цвијету, јер овдје расте најразноврсније биље и дрвеће, па и највећи дио четинара. Ваздух је чист као на најљепшој планини јер стално дувају вјетрови са Индијског и Тихог океана, чије се воде додирују у Мелбурншком заливу. Мелбурн има око 3.5 милиона становника, а површина му је близу 100×100 км2. Називају га највећим селом на свијету, јер поред модерног центра са небодерима, ту су углавном породичне куће са дивним баштама. Посебна необичност климе у Мелбурну су нагле осцилације температуре, без обзира на годишње доба, као и честе кише, праћене вјетром. Тако се често сва четири годишња доба измијене за један дан, али температура зими никада не пада испод нуле, а љети ријетко прелази 40 степени. Врућине трају најдуже 2-3 дана и онда дође захлађење, чак су и љети ноћи врло пријатне. Ово је земља високог стандарда и изразито англо-саксонске културе, доста конзервативне, што је нама прихватљиво. Људи су доста резервисани, сусједи ријетко комуницирају, а још рјеђе се посјећују. Пред кућама је често паркирано по неколико кола, а по улицама скоро нико не шета. Усељеници долазе са скоро свих континената, око 150 нација живе заједно.”
Моја велика жеља да саградимо себи дом у Аустралији ускоро је почела да се остварује када смо Нада и ја 1999. купили плац за градњу куће у Каролајн Спрингсу, недалеко од Ст Албанса гдје је цијела фамилија живјела у изнајмљеним становима. За овај нови крај, који се убрзано градио, одлучили смо се због дивних језера, дугих стаза за шетње, добрих саобраћајних веза и релативне близине двије српске цркве. Изабрали смо план за кућу на спрат и прилагодили га нашим жељама. Ћерка Весна се одлично бринула за све послове око градње, па смо се шест мјесеци касније уселили у наш нови дом. Сва дјеца и унучад су добила своје кључеве од куће и цијела фамилија је била добродошла, у било које доба дана или ноћи. Увијек је било хране, пића и доброг расположења, али и моралне подршке свакоме кад је била потребна. Ћерка Мирјана и зет Драган су 2001. саградили кућу близу наше, а следеће године су унука Мариета и Горан купили кућу у истом крају. Тако се наше три куће налазе на само километар удаљености, док су Весна, Здравко и прија Пепа остали у Ст Албансу, на око 8 км удаљености од нас. Посјете једни другима су тако скоро свакодневне, а чим неко нешто укусно кува у једној кући, позива све друге да се придруже у јелу.
Све патње и невоље избјеглиштва и исељења у далеку Аустралију, све жртве које смо сви ми у фамилији морали да поднесемо постепено су почеле да дају резултате које у претходним тешким временима нисмо могли ни да замислимо. Унука Мариета је наставила средњу школу у Мелбурну од деветог разреда и била одлична ученица и у аустралијској и у српској школи, коју је похађала због додатних бодова, уз Надину велику помоћ. Факултет криминалистике је завршила као најбољи студент генерације и онда је са великим ентузијазмом одабрала академску каријеру. Магистрирала је, а онда и докторирала, паралелно радећи пуно радно вријеме. Све ове године огромну помоћ и подршку су јој пружали Весна и Здравко, од свакодневних послова и обавеза до академске помоћи и озбиљних дискусија. Изузетно успјешно комбинујући теоријски и практични рад Мариета годинама постиже највеће успјехе у својој све траженијој струци и путује по цијелом свијету на научне скупове и пројекте. Упоредо са успјешном каријером има и дивну породицу, супруга Горана и двоје дјеце, Александру и Кристиана.
Унук Ацо је завршио два факултета, право и економију, и ради као познати адвокат за накнаду штета у саобраћају и раду. Врло сам поносан што тако наставља мојим адвокатским стопама. Са супругом Маду, која је успјешан љекар, има јако слатку и забавну ћеркицу Арију.
Ћерка Мирушка и зет Драган, обоје љекари, имали су тежак пут до нострификовања докторских диплома. Испити, пракса по разним болницама, рад у смјенама и у удаљеним крајевима Викторије, захтијевали су дуг и напоран рад који је личио на поновно студирање медицинског факултета. Њихов велики труд је на крају награђен – постали су познати и врло цијењени љекари у крају, поготово међу нашим људима. Нашој фамилији су ‘спас’, јер су спремни да у сваком тренутку помогну, што је посебно важно нама старијима.
Нада и ја смо врло поносни на све личне и професионалне успјехе у нашој фамилији, али и тиме што су нам дјеца сложна и што смо сва лична и вјерска славља у последњих 25 година прославили заједно. Наду је у припремама ових славља достојно замијенио Здравко, а све веће практичне послове и техничке поправке за све нас обавља вриједни најмлађи зет Горан.
Убрзо по доласку у Мелбурн укључио сам се у рад мјесне цркве, у којој сам постао и члан управе, и у којој је протојереј Борислав Петровић оставио на мене велики утисак својим проповиједима, а посебно борбом за црквено јединство. Када сам му после једног његовог предавања о рату у Босни, које је одржао кратко после повратка са сахране брата који је погинуо у том рату, честитао на изузетном говорништву, рекао сам му да би у другим временима могао бити комесар армије. Отац Боро, изврстан студент богословије и допунских студија на Духовној Академији у Москви, био је стуб локалне цркве пуних 25 година. Успио је да учврсти повјерење народа у цркву и у њега лично и да се одупре разбијачима црквеног јединства.
Аустралија је у другом свјетском рату била на страни савезника и поштује и подржава не само своје, него и све друге ветеране антифашистичке борбе. Тако сам, после провјере детаља мог ратовања у партизанима код борачке организације у Тузли, добио статус ветерана Аустралије и истовремено одликован јубиларном медаљом побједе.
Дејтонски споразум, склопљен крајем 1995. године после завршетка грађанског рата у Босни имао је одредбу о враћању имовине избјеглим и расељеним лицима из БиХ. Знајући да је само у Викторији било преко десет хиљада избјеглица из наших крајева, отворио сам агенцију хуманитарног карактера ‘Адвокати без граница’, регистровану да, уз врло скромну накнаду, пружа међународну правну помоћ око захтјева за повраћај имовине. Интерес за ове услуге код људи поријеклом из разних крајева Југославије је био велики, али су убрзо стигле врло негативне реакције званичника из неких новостворених држава, изгледа под директним утицајем западних моћника, и било нам је јасно да желе да онемогуће наш рад. Моји покушаји да се против бесмислених и подлих подметања да смо ‘нелегитимни’ борим приговорима и жалбама нису успјели. Ова неправда ме јако погодила па сам, поред великих финансијских губитака, завршио и са озбиљним здравственима проблемима.
У бившој Југославији сам оставио многобројну родбину и пријатеље, које сам због удаљености и поодмаклих година све рјеђе виђао и који ми пуно недостају. У новој средини сам стекао нека нова познанства и пријатељства, па ми је дружење са овим драгим људима помогло да се лакше прилагодим новом окружењу и да испуним моје пензионерске дане занимљивим садржајима. Милица и Јовица, рођаци Драгица и Драго, Личанка Мара, Босанка Смиља, Нада и Мирослав, сусједи Слободан и Богица су само неки од пријатеља са којима смо се дружили, шалили се, ишли заједно у цркву и на прославе, путовали, помагали једни друге. Рођак Бобан, који живи у Сиднеју, редовно ми је слао наше књиге, највише о новијој историји, које сам радо читао до дубоко у ноћ док ме још служио вид.
Пред крај живота сам схватио да шта год се деси у животу, он иде даље. Нада и ја смо у браку 66 година и она је сво то вријеме имала стрпљење и показала неограничену љубав према мени. Моје ћерке су увијек биле врло брижне према мени, свака је на свој начин дала све од себе. Драган је мој брижни доктор, а Здравко главна карика у набавци, вожњи и организацији. Ацо ме је брижно обилазио и моје последње дане учинио испуњеним. Унука Мариета, моја Миља, је преко годину дана сједила са мном и са много стрпљења и љубави записивала моју животну биографију. Посебно желим да се захвалим рођаку Бобану на огромном труду за стручну обраду написаног текста. Напуштам овај свијет увјерен да сам имао јако лијеп и срећан живот. Волим вас све и будите у миру јер сам увијек са вама и опет ћемо се срести.
Крај
Слика: Владо са најужом фамилијом 2020. године
