Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. Ово су делови из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.

Грађански рат деведесетих и избјеглиштво

После Титове смрти 1980. међунационални односи у Југославији, а посебно у Босни су се постепено погоршавали, па су многи неразријешени проблеми из прошлости поново постали актуелни. Политички сукоби, афере и препуцавања националних политичких руководства били су у првом плану, док су локалне власти, мање-више отворено, стајале на страну већинског становништва и својим практичним одлукама дискриминисале оне друге. У међусобне односе обичних људи увлачило се подозрење па и нетрпељивост.

После дванаест година изузетно успјешне адвокатске праксе, у мају 1985. добио сам рјешење о брисању из адвокатског именика. Разлог за то је био нови закон, који је важио у Босни и био, очигледно, уперен против Срба. У њему се забрањује адвокатски рад учесницима НОР-а који испуњавају услове за пензију али не и године старости. Кад је то чуо један од мојих најбољих пријатеља Фрањо Фрањић, ратно сироче као и ја, са којим сам службовао у Брчком и ишао у вечерњу гимназију, и који је у међувремену завршио правни факултет а тада радио као судија у Госпићу, одмах ме је позвао да се региструјем у Хрватској. Заједно смо отишли у Загреб, па сам истог дана положио заклетву и добио легитимацију да сам уписан у регистар одвјетника Хрватске.

У то вријеме су од ‘колега’ адвоката у Тузли и адвокатске коморе стизале оптужбе да бесправно радим, а у мој случај се умијешао чак и Фрањо Херљевић, министар унутрашњих послова, који је интервенисао у Загребу за моје брисање. Ја сам скоро двије године упорно одбијао све оптужбе, а тачку на читав случај ставила је 1987. пресуда Уставног суда БиХ којом се укида закон о брисању адвоката из именика. Убрзо сам био поново регистрован у адвокатском именику у Тузли.

Средином 1990. одлучио сам да проширим своју адвокатску канцеларију и доградим пословни простор за супругу на сопственом плацу у центру Тузле, али су локалне власти упорно одбијале да ми дају грађевинску дозволу са изговором да је то мјесто резервисано за високу градњу. Ја се нисам мирио са овом неправдом, па сам уз помоћ утицајних познаника и стручњака направио план да обавимо све грађевинске радове преко једног викенда, док органи управе не раде. Од петка у пет сати по подне кад су стигли радници, машине и грађа, па до понедељка ујутро никла је нова зграда у којој је била сакривена стара. На пријетње локалних власти о рушењу оштро сам узвратио да ћу своју имовину бранити свим средствима, па и оружјем. Убрзо је нова зграда била окружена цвијећем и зеленом оградом, а у новом пословном простору Нада је отворила бутик са најквалитетнијом женском модном одјећом. Када ме је мој возач и пријатељ Остоја питао ‘Коме си то направио?’ а ја одговорио ‘Себи и својој дјеци’, он је огорчено рекао: ‘Џаба то градиш… остаће Алији Изетбеговићу’, добронамјерно објашњавајући како је чуо да Муслимани негативно причају о мени. Тек по завршетку рата у Босни моја имовина ми је враћена, па сам од новца који сам добио продајом успио да саградим кућу у Мелбурну.

Пред сам почетак сукоба у Босни позвао ме је тадашњи шеф Државне безбједности у Тузли Мехмет Бајрић, кога сам лично познавао, и питао ‘Каква се то дружина окупља код тебе на Мајевици?’, вјероватно сугеришући на некакве скупове ‘велико-Срба’. Ја сам му рекао да су моји гости припадници свих нација, учесници у Петој офанзиви, људи који никад нису скренули ни на једној кривини револуције… и да су бољи Југословени и од мене и од њега, помињући појединачно моје пријатеље. Касније сам сазнао да су претресали мој стан кад сам 1992. избјегао у Београд, као и да су ме прислушкивали и пратили.

У мојој адвокатској пракси клијенти су ми претежно били муслиманског поријекла, што ми се на крају тешко осветило, јер су ме колеге адвокати из суревњивости и зависти ставили на листу ‘опасних’. Када је 5. априла 1992. рат почео у Сарајеву, у моју канцеларију је ушао мој колега адвокат и добар друг Ибрахим Хрустемовић, Муслиман, који ме је упитао “Шта чекаш? Ја те молим да у року од сат времена нестанеш са породицом из Тузле”, узнемирено додајући да ми неће ништа даље објашњавати. Ибро ме је пријатељски и људски, сигурно и са не малим личним ризиком, упозорио на долазеће невоље и ја сам то најозбиљније схватио. Назвао сам супругу Наду и рекао јој да брзо спакује најважније ствари јер морамо хитно да напустимо Тузлу. Кад сам јој у стану објаснио о чему се ради она је почела да плаче, али је убрзо обавијестила дјецу. Весна, Здравко и Мариета су убрзо дошли и одлучили да иду са нама. Здравко је одмах рекао: ‘И ми идемо са вама, ја нећу ни за кога да гинем’. Из Тузле смо, у колони једни иза других, отишли у Београд, па наставили у Врњачку Бању, гдје су нам се ускоро придружили унук Ацо, прија Марија, њен унук Давор и прија Пепа.

Кад су чули за наше избјеглиштво, Надина фамилија нас је позвала да дођемо код њих у Зрењанин, па смо се распоредили код неколико породица. 15. маја 1992. млађа ћерка Мирјана и њен супруг Драган дошли су у посјету сину Аци. Сат времена после њиховог изласка из Тузле нападнута је колона ЈНА на Брчанској Малти, па ни њима више није било повратка. Куповао сам и по пола тоне брашна и других намирница за прехрану нас једанаест следећа четири мјесеца. Уз нас су се хранили и домаћини који су великодушно отворили за нас своје куће. У Зрењанину смо сви добили избјегличке карте, али нико није имао посао. Зет Здравко је више пута ишао у Београд и успио да добије дозволу за исељење у Аустралију за његову породицу, па су 19. августа Весна, Мариета и он, преко пола свијета, са бројним пресједањима, отпутовали у Мелбурн.

Почетком септембра уписан сам у именик Адвокатске коморе Београда, па смо се нас осморо преселили у Београд, са надом да ћу наћи какав посао, али, нажалост, тај план није успио. Сво вријеме сам плаћао изнајмљивање станова и режије за све нас, па се уштеђени новац брзо топио. У том суморном избјегличком периоду од три и по године најљепши дио било је вријеме проведено са пријатељима Цвјетком и Спасом које нас је подсјетило на нашу младост у Зворнику прије пуно година. Крајем године у Тузлу су се због здравствених разлога вратили прија Марија и Давор, а онда и прија Пепа, па нас је остало петоро.

Редовно сам ишао да као избјеглица подигнем следовање Црвеног крста. Једном приликом, усред јаке зиме 1994. чекао сам пет сати у реду за следовање док је дувала кошава. Кад сам дошао кући био сам потпуно промрзао. Добио сам обострану упалу плућа са врло високом температуром и једва сам се извукао после три мјесеца боловања. Мој школски друг и велики пријатељ Душко Благојевић, изузетно успјешан и цијењен рударски инжињер, који је живио у Београду, пуно нам је помогао око смјештаја у завршном периоду нашег избјеглиштва, кад је новца било све мање, а разни проблеми се гомилали.

Док је ћерка Весна у Аустралији покушавала на све начине да добије одобрење за наше усељење у Аустралију на основу спајања породице, ја сам размишљао шта да радим у тој незавидној ситуацији и дошао на смјелу и необичну идеју – да напишем писмо краљици Елизабети и тражим помоћ. Писмо сам написао преко амбасаде Велике Британије у Београду, описујући нашу тешку ситуацију избјеглица, бескућника и незапослених, и молио за помоћ око исељења у Аустралију или Канаду. Само неколико дана касније добио сам позив да дођем у амбасаду гдје ме је примио њихов савјетник који ме је после разговора упутио на службеника у представништву УН код Каленића пијаце. Тај службеник ми је рекао да Нада и ја можемо да добијемо дозволу за исељење у Аустралију, али да за трочлану породицу моје млађе ћерке Мирјане није сигуран. Кад сам ја одлучно рекао да без њих ни ми нећемо ићи, он је дао одобрење за све нас и одмах нас послао на здравствене прегледе. Прегледи су добро прошли, осим што је мени шеф комисије, Муслиман, нашао висок притисак, па сам ја остао под знаком питања. На моје инсистирање прегледао ме је специјалиста који је утврдио да ми је притисак нормалан.

10. јула 1995, првим авионом који је после увођења санкција Србији 1992. полетио са београдског аеродрома за Атину, кренули смо за Аустралију.

У следећем броју: Живот у Аустралији