У суботу, 16. aприла, концерт који је обележио 30-годишње постојање групе Ван Гог започео је уз гитару и фантастичан вокал Дејана Цукића. Врхунски “show-man” је успешно бацио искре рокенрола међу скоро 400 посетилаца у “Northcote Social Club” и припремио их за главни акт.
“Ја се бавим музиком 40 година”, рекао је Дејан Цукић за Српски Глас. “Ово је вероватно најбоље организована турнеја на којој сам био икада. Eкипа “OnTour”, Милан и Милица Црнчевић, су заиста феноменални. Види се да су у ствари одавде, да тај посао раде одавде. Чини ми се да, не само код нас, него у читавој Европи влада једна другачија тензија”.
А то каква је тензија у питању објаснио нам је Ђуле, фронтмен Ван Гога.
“Оно што Аустралију по мом слуху разликује и од Европе и Америке је то што људи говоре у дуру. Не у молу”.
– Значи, говоримо у нотама оптимизма, а не песимизма?
“Управо тако. Постоји тај неки оптимизам. Вероватно са дебелим разлогом да то заиста буде тако. Нигде, за две недеље, нисам видео да је неко љут.
Ходање по улицама Перта, Аделајда, Бризбена, Мелбурна и Сиднеја не умара. Као да је асфалт мекан. То је чудно. То сам у Барселони само први пут доживео. Да можеш да шеташ сатима да те не заболе ноге и да немаш тај тврди отпор. То прија.
Наш живот је динамичан. Ја сам у последњих месец дана од Београда преко Беча био до Мајамија. Онда из Мајамија до Арубе, Венецуеле и Колумбије. Онда сам се вратио у Београд, па смо отишли у Париз. Па смо из Париза отишли у Дубаји, па у Сарајево, и после тога дошли овде.
Кад те неко пита “како се осећате овде на крају света” oнда ми прође кроз главу- можда је ово почетак света. Можда је оно тамо крај света.
Оно што ми се посебно допада код Аустралије је то што нико вероватно нема ни намеру да се усуди да на било који начин- социолошки, психолошки, емотивно и енергетски проба да поремети неке танке нити. Сувише сте далеко, довољни сами себи, сувише и потпуно своји.
Сваки од градова на којима смо били на овој двонедељној турнеји има неку своју посебну драж. Постоји као у музици та посебна хармонија између градова. Сваки те вози на посебну брзину. Мелбурн је најбржи. И то прија зато што те ништа не притиска.
Милан и Милица су нам лепо приближили аутентичност сваког града без претенциозног наметања и фаворизовања овог у односу на онај. Све су нам показали шта треба. Овде се дешава нека посебност која је изузета из овоземаљског глобалног актуелног света. Овде се дешава неко друго правило, неки други напон, нека друга енергија у односу на Америку и Европу.
Из моје перспективе, са годинама у којима сам, може да се деси неко размишљање на тему да у смирај другог полувремена, пред сам крај лиге шампиона и утакмице живота, да се ту негде и смиримо. Овде, где нико не зна твој телефон.
Срба, други стални члан групе Ван Гог је био супротног мишљења.
“Супер је овде, опуштени су људи, али мене ипак вуку корени. Волим корене”, насмејао нас је Срба.
“Видиш како се разликујемо”, приметио је Ђуле. “Видиш шта нас управо одржава овде, да будемо заједно у истој породици више од тридесет годинa”.
– Контраст мишљења?
“Контраст. Тачно то. Оно што су Мелбурн и Сиднеј, oно што су Звезда и Партизан, то смо кум и ја. “
А да посетиоцима није фалило позитивне енергије и дурског расположења о којем је говорио Ђуле видело се током концерта. Стотине посетилаца подигло је атмосферу до усијања реагујући на извођење групе Ван Гог која је донела урбани дах Београдских рок журки у наш град лоциран на крају, или можда заиста почетку света.