U subotu, 16. aprila, koncert koji je obeležio 30-godišnje postojanje grupe Van Gog započeo je uz gitaru i fantastičan vokal Dejana Cukića. Vrhunski “show-man” je uspešno bacio iskre rokenrola među skoro 400 posetilaca u “Northcote Social Club” i pripremio ih za glavni akt.
“Ja se bavim muzikom 40 godina”, rekao je Dejan Cukić za Srpski Glas. “Ovo je verovatno najbolje organizovana turneja na kojoj sam bio ikada. Ekipa “OnTour”, Milan i Milica Crnčević, su zaista fenomenalni. Vidi se da su u stvari odavde, da taj posao rade odavde. Čini mi se da, ne samo kod nas, nego u čitavoj Evropi vlada jedna drugačija tenzija”.
A to kakva je tenzija u pitanju objasnio nam je Đule, frontmen Van Goga.
“Ono što Australiju po mom sluhu razlikuje i od Evrope i Amerike je to što ljudi govore u duru. Ne u molu”.
– Znači, govorimo u notama optimizma, a ne pesimizma?
“Upravo tako. Postoji taj neki optimizam. Verovatno sa debelim razlogom da to zaista bude tako. Nigde, za dve nedelje, nisam video da je neko ljut.
Hodanje po ulicama Perta, Adelajda, Brizbena, Melburna i Sidneja ne umara. Kao da je asfalt mekan. To je čudno. To sam u Barseloni samo prvi put doživeo. Da možeš da šetaš satima da te ne zabole noge i da nemaš taj tvrdi otpor. To prija.
Naš život je dinamičan. Ja sam u poslednjih mesec dana od Beograda preko Beča bio do Majamija. Onda iz Majamija do Arube, Venecuele i Kolumbije. Onda sam se vratio u Beograd, pa smo otišli u Pariz. Pa smo iz Pariza otišli u Dubaji, pa u Sarajevo, i posle toga došli ovde.
Kad te neko pita “kako se osećate ovde na kraju sveta” onda mi prođe kroz glavu- možda je ovo početak sveta. Možda je ono tamo kraj sveta.
Ono što mi se posebno dopada kod Australije je to što niko verovatno nema ni nameru da se usudi da na bilo koji način- sociološki, psihološki, emotivno i energetski proba da poremeti neke tanke niti. Suviše ste daleko, dovoljni sami sebi, suviše i potpuno svoji.
Svaki od gradova na kojima smo bili na ovoj dvonedeljnoj turneji ima neku svoju posebnu draž. Postoji kao u muzici ta posebna harmonija između gradova. Svaki te vozi na posebnu brzinu. Melburn je najbrži. I to prija zato što te ništa ne pritiska.
Milan i Milica su nam lepo približili autentičnost svakog grada bez pretencioznog nametanja i favorizovanja ovog u odnosu na onaj. Sve su nam pokazali šta treba. Ovde se dešava neka posebnost koja je izuzeta iz ovozemaljskog globalnog aktuelnog sveta. Ovde se dešava neko drugo pravilo, neki drugi napon, neka druga energija u odnosu na Ameriku i Evropu.
Iz moje perspektive, sa godinama u kojima sam, može da se desi neko razmišljanje na temu da u smiraj drugog poluvremena, pred sam kraj lige šampiona i utakmice života, da se tu negde i smirimo. Ovde, gde niko ne zna tvoj telefon.
Srba, drugi stalni član grupe Van Gog je bio suprotnog mišljenja.
“Super je ovde, opušteni su ljudi, ali mene ipak vuku koreni. Volim korene”, nasmejao nas je Srba.
“Vidiš kako se razlikujemo”, primetio je Đule. “Vidiš šta nas upravo održava ovde, da budemo zajedno u istoj porodici više od trideset godina”.
– Kontrast mišljenja?
“Kontrast. Tačno to. Ono što su Melburn i Sidnej, ono što su Zvezda i Partizan, to smo kum i ja. “
A da posetiocima nije falilo pozitivne energije i durskog raspoloženja o kojem je govorio Đule videlo se tokom koncerta. Stotine posetilaca podiglo je atmosferu do usijanja reagujući na izvođenje grupe Van Gog koja je donela urbani dah Beogradskih rok žurki u naš grad lociran na kraju, ili možda zaista početku sveta.
