Пише: Рајко Недић

Туча, гужва, сва|а, проваљивање у зграду, интервенција полиције… Све ово догодило се у Нишу. Није утакмица, није дерби, концерт, митинг, ред за неку бесплатну намирницу или пријављивање за „ријалити“. У Народном позоришту у овом граду гостовао је академик Владета Јеротић (91) и за његово предавање владало је неви|ено интересовање. Бесплатне карте, иначе намењене само студентима су плануле, а више од 1.000 људи очајнички је покушавало да у|е и чује беседу чувеног српског лекара, психијатра и књижевника.
Разочараној маси не треба замерити, иако је то што је урадила у супротности са оним што нам Јеротић говори. У тешком времену у којем живимо и у потпуном урушавању основних вредности и традиције, појава овог човека је мелем за душу. Овај велики интелектуалац и ерудита, који плени једноставноћу и скромношћу својим невероватним знањем и памћењем, очигледно да преноси људима позитивну енергију. Пријатељи, колеге, ученици и поштоваоци кажу да је Јеротић оличење аутентичне хришћанске љубави. Свима је приступачан, бескрајно је широк, свакога разуме и прихвата, сваког хоће да саслуша, а никоме не суди. Свима даје шансу, сваког теши и милује. Владета има сјајну понуду квалитетних мисли и то људи знају да препознају. Као и чињеницу да је његов смисао живота заснован на етици. Његове беседе и размишљања пуни су етичких усмеравања и доказ да се у време урушавања вредности и живота на танкој линији изме|у морала и неморала ипак може опстати. Они који га слушају на тај начин проналазе одговоре на питања о себи. А он се само залаже да човек може бити човечан. Без трунке лицемерја.
Владета је имао тежак животни пут, а његова популарност доказ је да у Србији ипак може доћи до заслуженог признања, па чак и заобилазним путевима којима је он ишао. Невероватно је да човек оваквог интелектуланог калибра постао члан Српске академије науке и уметности тако што је ушао као писац, иако је по професији лекар и психијатар. Али, Јеротић је фацсинантним радом и знањем пробио све баријере. И доживео да у десетој деценији живота нема слободан дан у свом распореду.
У данашњој Србији, овакав човек је права реткост. Врста у изумирању. Замислите академика који је последњи академик који би се хвалио тим звањем? У земљи у којој је сумњива чак и диплома председника, у којој магистара и доктора наука има на кило. На срећу, имамо Владету Јеротића. Урбаног светогоског старца.