За четири месеца пуни петнаест година, али већ је направила један од кључних избора – живот ће подредити тенису у жељи да једног дана буде најбоља на свету. У интервјуу за Српски Глас Миа Вукица Милојевић говори о свом пореклу, стилу игре, о томе како је одрицати се ствари које су њеним вршњацима свакодневица, о школи, критикама…

„Рођена сам на Новом Зеланду, али родитељи су ми пореклом из Србије. Тренутно више времена проводим у Србији, тренирајући и припремајући се за турнире. Темпераментна сам и агресивно играм, увек нападам. Планирам такав стил игре да задржим и у будућности, само да сваки ударац буде чвршћи, јачи и бољи“.

Сениорски ниво још је далеко, али Миа се не плаши да већ сада саопшти своје циљеве.

„Желела бих да будем прва, то ми је амбиција, а највише бих волела да освојим Вимблдон. Не само због традиције и свега што носи тај турнир, него зато што мислим да ће ми та подлога највише одговарати“.

А како изгледају Миини тренинзи?

„Када сам у Београду, вежбам на Ада Хуји два пута дневно, углавном по два сата. Ту радим неке посебне вежбе, „корпу“, држим лопту у игри што дуже могу. Радим и на сервису доста, јер ми је он највеће оружје, као и на ритерну, који треба да поправим. После одрадим кондицију – статичке вежбе, онда „експлозивност“ и јачам леђа и кук“.

Милојевићева је сада у важним играчким годинама – сугестије не прихвата увек из прве, али их на крају прими поготово ако долазе од њеног тренера.

„Тренерова критика ми највише значи. Понекад мало теже иде зато што сам таква, али на крају увек прихватим критику, јер испостави се да је истина шта год да каже. Драго ми је што може да путује са мном на турнире, јер ми његово присуство много значи. Он ми је велика подршка и на тренинзима и на мечевима. Он је изузетно комуникативан и са њим могу да разговарам о свим тениским недоумицама“.

Алекса Барбарез, Миин тренер, каже да одавно није видео да неко тако брзо напредује као његова ученица.

„Можемо од ње очекивати улазак у врхунски професионални тенис. Шест месеци сарађујем са њом, она помера границе брже од очекиваног. Пожртвована је, ради, теленат је, има невероватан осећај за лопту. Нема јој још ни петнаест година, а побеђује девојке старије од ње и по три године. Треба напоменути да је Миа тренутно најбоље рангирана девојчица са Новог Зеланда за свој узраст и за годину дана старије девојчице на светској ИТФ ранг листи до 18 година. Има још доста простора за напредак, и то је добро“.

Није ни на половини тинејџерских година, а Миа већ малтене живи животом професионалца. То никако није лако, али је неопходно.

„Пре ми је било много теже, јер сам доста патила за породицом и другарима на Новом Зеланду. Ипак, како је време пролазило и како сам све више путовала, помирила сам се са чињеницом. Тенис је мој живот и урадићу све како бих успела – онда морам да прихватим то да нећу ићи на журке и рођендане. Постоје и предности и мане. Чујем се са другарицама, друговима и породицом, али и они су схватили да стварно желим да постанем врхунска тенисерка и подржавају ме у томе“.

Ипак, слободно време мора да постоји јер је и баланс врло важан у животу.

„Када сам на Новом Зеланду, волим да одем са другарима у биоскоп, мада сам обично „мртва“ после тренинга и деси ми се да заспим у току пројекције. Волим доста да читам, али и да се прошетам са породицом“.

Милојевићева се играчки угледа на освајачице Ролан Гарос-а.

„Ану Ивановић доста волим, чак сам добила од ње пешкир кад је освојила АСБ класик 2014-те на Новом Зеланду, али највише ми се допада Јелена Остапенко. Трудим се да играм слично као она, а и темпераментне смо“.

Тенис јој одузима много времена и школовање зато мора да трпи бар у одеђеној мери.

„Идем у државну школу Те Кура, на спортски програм. Школа се налази на Новом Зеланду, и доста ми излазе у сусрет јер испите полажем онлајн. Успевам да изађем на крај за сада и немам никаквих проблема“.

За крај, питали смо Миу где себе види за пет година.

„Надам се дајући интервју за Српски Глас после освајања неког ВТА турнира“.

Ж. П.