Пише: Мићо Ступар, Сиднеј

Ево данас гледам нешто чему се овде у Аустралији не придаје неки значај у средствима информисања нити у политичкој пракси.
Ради се о бесомучном уништавњу културно-историјских добара на Блиском истоку од стране милитаната Исламске државе. Том приликом, то страшно разарање они свесрдно документују и показују свету. Ови, којима су ти снимци доступни, остају запањени, питајући се, зашто таквом страшћу и тако немолсрдно уништавају сопствену историју и историју људске заједнице, јер се све дешава у колевци људске цивилизације. Срце им се стеже од неке нејасне и недокучиве слутње, јер јасан одговор нису у стању пронаћи.
Да будемо јаснији.
Током читаве историје ратова, разарање, отимачина и уништење културних добара био је један од ратних циљева али се ретко дешавало да неко уништава сопствену историју постојања као што се то дешавало у време револуција. Да ли у основи покрета за Исламску државу стоји револуционарна иделогија постаје питање без одговора. У сваком случају, реакције су различите. Једни то називају „примитивним дивљаштвом“, други „неразумним лудилом“ јер је уништење вековних споменика кутуре праћено зверским групним и појединачним уништењем људи, жена и деце. Начин на који се то чини је изузетно суров и зверски, запањујући, несхватљив за нормалан људски мозак и морал.
Иоле површан поглед на ситуацију и време у коме се то дешава, начин на који се то практикује могуће да на нас упути на стварни извор и суштину догађања.
Можемо јасно да дефинишемо чињеницу да тога није било до почетка ескалације ратова у Ираку, Либији, Авганистану и Сирији. Из којих разлога су ти ратови започети и како су вођени сваком је јасно. Сурова и крајње понижавајућа убиства водећих државника у тим државам су такође, мање више познате чињенице подршка и оснивање сепаратистичких покрета и екстремних исламиста у циљу стварање конфузије у тим државама, јесте чињеница приде.
Одржавање те конфузије је такође евидентна чињеница.
Оно најважније. Све се уклапа у иделогију Новог светског поретка, стварање глобалне економије, глобалног друштва без националности њихове културе и историје, као основних националних стубова или обележја.
Отуда долази чињеница млаке или никакве реакције на догађаје рушења и уништавања вековних историјских споменика. Наводна помоћ у борби против Исламске државе своди се на незнатну „помоћ из ваздуха“ и евентуалну помоћ у „војној обуци“ локалним органима власти у смислу „уништавајте се међусобно’. Ми ћемо вас подржавати, час једне час друге у зависности од моменталне равнотеже снага. Подржаваћемо ту равнотежу све док се међусобно не истребите. Интерсантна је чињеница да од почетка те помоћи, Исламисти побеђују на свим пољима и заузимају баш историјски најбогатије градове.
Кад сагледамо основну суштину у позадини, није чудно што осетимо макар и несвесно, неку хладну језу око срца. Инстикт самоодржања и страх од суровог уништења човечанства и његове историје у коме ће преживети само они одабрани којима историја неће имати никаквог значаја.
Све су то знаци „КОНАЧНОГ ОБРАЧУНА“.

ПС.
Повод овог размишљања је емисија „ОКО“ на РТВ Србије у којем је ово била једина тема. Нико од присутних учесника није умео или није смео дати искрен прави одговор о позадини чињенице бесомучног рушења прастарих историјски споменика у колевци људске цивилизасције – Ираку и Сирији.