ПУТОПИС

Красменко Кулаш

[dropcap style=“square“ color=“#ffffff“ bgcolor=“#dd9933″ font=“0″]У[/dropcap]вијек сам сматрао да је путовање само по себи нека врста животне, планетарне награде радозналом путнику, али у рјетким случајевима се деси да одређено путовање поклони путнику –намјернику нешто више, неко ново искуство или доживљај који у великој мјери промјени перцепцију путника о земљи и људима које је посјетио. У мом случају недавна посјета Камбоџи је управо била то, осим што сам упознао предивну земљу и људе, уједно сам остварио и свој дјечачки сан. Наиме ово путовање за Камбоџу је почело 40 година уназад и “главни кривац” за моју недавну посјети Камбоџи и древним храмовима Ангкор Вaта је покојни отац Никола који ми је једном приликом поклонио илустровану верзију књиге “Сва чуда свијета”. Видио сам у тој књизи разне знамените грађевине старог и новог свијета: скице Вавилонске куле и Семирамидиних вртова, египатске и мајанске пирамиде, али слике и приче о хиндуистичким храмовима у Камбоџи које је прогутала дивља џунгла, па их онда послије много вјекова поново избацила на свјетлост дана су заувјек остале у мени, проткане жељом да једног дана посјетим то чудесно мјесто. И заиста по доласку у Сиам Рип, регионални центар на сјеверу Камбоџе, сам се дословно осјећао као ”Алиса у земљи чуда”.  Умјесто Алисине зечије рупе, ја сам фигуративно упао у ону очеву књигу из дјетињства. Снови су коначно постали јава и ево сад сам ту, пун емоција и сјећања, сањао сам и досањао свој дјечачки сан. Прво пријатно изнанеђење је усљедило на путу од аеродрома до града, широки и за Азију добро уређени булевари са зеленим тропским дрворедима су дјеловали освјежавајуће и обећавајуће. На први поглед посјетиоцу постаје јасно да је Сиам Рип вибрантан, модеран град у успону. Нарочито упада у очи новоградња којом доминирају модерни апартман-блокови и супер луксузни хотели грађени у традиционалном кмерском стилу на којим би им позавидиле и много познатије туристичке дестинације. Само језгро града је шармантна и занимљива комбинација Истока и Запада, са добро очуваним зградама које подсјећају на француску колонијалну прошлост и типичним азијским минималистичким здањима у којим претежно живе локални  становници Кмери.

Сиам Рип има неколико главних улица , али све се врти око једне која се зове Паб стрит. У Паб улици и дању и ноћу све пулсира од енергије коју несумњиво посједује oвај дивни град али и коју са собом доносе туристи из свих дјелова планете. Ноћни живот у граду је динамичан, забаван, шаролик и никад, ама баш никад, не посустаје или јењава. Хотели, ресторани, кафићи, пабови који чине строго језгро града су препуни туриста из Европе и Аустралије, у мањој мјери из двије Америке али и гостију из Кине, Јапана, Тајвана и Хонконга који бројчано доминирају. Гдје год да се погледа, све је пуно и врви од муштерија, првенствено туриста. У Сиам Рипу се добро једе и пије, буквално теку потоци питког и јефтиног локалног пива Ангкор и Тигар, које у хектолитрима испијају жедни, препланули туристи, ненавикли на тропску врућину. Интересантно је да готово свака улица у центру града има свој мали маркет, пијацу гдје се туристима нуди све, од масажа, јефтине робе до уличних тезги гдје се припремају локални специјалитети типа пржени скакавци, пауци, змије, мишеви, шкорпиони итд. Локално становништво које већином чине Црвени Кмери су махом запослени у функцији туризма и све ће учинити да се туриста, ма одкле он био, осјећа угодно и удобно у њиховом граду. Пријатељски расположени, наоружани широким осмјесима, одишу оном чувеном азијском скромношћу и гостољубивошћу која подједнако краси и мушку и женску популацију.

Оближњи храмови које сам посјетио тек сутрадан послије кратке, али пријеко потребне аклиматазације, су посебна прича за себе. Ангкор Ват је назив за пространи комплекс хиндуистичких храмова недалеко од града Сиам Рипа, удаљених од града отприлике око 8 километара. Храмови су грађени у периоду између 9-ог и 14-ог вјека у част Хинду Бога – Вишне. Немам намјеру да се бавим историографијом Ангкор Вата, само у кратким цртама вриједи поменути  да се у свом врхунцу  царство Црвених Кмера простирало на дјеловима територије данашње  Бурме, Тајланда, Камбоџе, Вијетнама а неки тврде и све до Лаоса.

Ангкор Ват је мјесто које је тешко описати, ја сам га лично доживио као чудесну Божију творевину, насталу фузијом  камена и воде. Он је у практичном смислу мјесто гдје се данас преплићу организована религија и духовност са нечим мање докучивим и теже објашњивим, попут мистицизма и езотерије. Кад се стигне пред улазну капију храма која од силних туристичких посјетилаца подсјећа на људски мравињак, човјек напросто не зна гдје прије да погледа, да ли у бескрајну ријеку људи, у импозантан камени храм или у воду и бујну вегетацију које га окружују. Једно је сигурно, географско-геометријска симетрија храма са околном природом је невјероватна. Овдје се човјек осјећа некако узвишено, као да је упао у ванвременску капсулу и да вјековима стари камени блокови зраче неким невидљивим Божијим честицама које га чине срећним и задовољним што је ту. Колико је тешко писати о Ангкор Вату можда најбоље показује примјер једног од првих западних посјетилаца храма, португалског монаха Антониа да Магдалена, који је посјетио храм 1586. године и рекао да су то „такве изузетне грађевинске конструкције да их није могуће описати са оловком, нарочито јер су изграђене као ниједана друга зграда на свјету. Оне имају куле са тако прецизним декоративним рељефима које људски ум може тешко замислити“.

Храм је окружен огроманим системом вјештачких канала, насипа  и резервоара, од којих је највећи – Бараи, који је дугачак 8 километара и широк 2,4 километра. И по том питању смо били благословени јер смо посјетили храм при крају кишне сезоне, кад су канали пуни воде а околна џунгла нестварно бујна и зелена. Послије сам чуо од једног водича да водени канали који окружују храм уствари симболизују и симулирају океане који окружују митску планину Меру, кућу и станиште хинду Богова. Комплекс језера и канала је наравно имао  своју практичну сврху  да наводњава пириначна поља и да угаси жеђ неколико милиона становника Ангкор Вата. Овдје обавезно вриједи поменути податак да је Ангкор Ват на врхунцу своје моћи насељавало више од милион становника, у исто врјеме кад је један Лондон бројао свега 30.000 становника. Име Ангкор Ват потиче од санскритских ријечи Ангор што значи „град“ и Ват што значи „храм“, тако да би дословни превод Ангкор Вата био градски храм. Иако најпознатији и најбоље очуван, била би велика неправда не споменути оближње храмове у комшилуку Ангкор Вата као Ангкор Том, Бајан, Баконг  итд.

Ангкор Том који је удаљен неких десетак минута лагане вожње аутомобилом или тук-туком од Ангкор Вата, је много већи и пространији комплекс од Ангкор Вата и за мене је био право откровење. Још веће изненађење је усљедило сутрадан, у посјети  оближњем језеру Тонли Сап, иначе највећем слатководном језеру у југоисточној Азији. Усљед обилне кишне сезоне, језеро је било увеличано до те мјере да је својим пропорцијама више изгледало као унутрашње море. Колико је језеро огромно, најбоље показује један обичан детаљ. Кад га човјек посматра голим оком врло је тешко, готово немогуће, уочити границу између воде језера и небеског свода који се на далеком хоризонту практично преклапају и спајају у једно. Занимљиво је да већина мутне, као орање блатњаве воде језера директно долази са Хималаја и да је набујали Меконг у плавној сезони главни снадбјевач језера водом. Стога су и многобројна рибарска села на обалама језера и све куће које граниче с језером направљене на високо уздигнутим стубовима од бамбуса или као плутајуће насеобине. Језеро Тонли Сап је послије Ангкор Вата највећи туристички магнет у Камбоџи.

Да не испадне да је посјета Сиам Рипу била само “смиље и босиље”, не смијемо сметнути с ума чињеницу да је Камбоџа типична припадница земаља “трећег свјета”. У центру града а поготово на периферијама је примјетно да има много сиротиње која проси, укључујући жене, дјецу и осакаћене жртве рата који ће вас молити за коју пару. Нажалост ни по питању најстаријег заната – проституције, Сиам Рип није изузетак и као и свугдје другдје у свјету гдје је туризам у успону и проституција је у порасту и прати га у корак. У одређеним сегментима ноћног живота Сиам Рип полако почиње да личи на Патонг (Пукет) или Куту (Бали). И можда највећи, горући проблем за Сиам Рип који је лако уочљив, представља нагли, неконтролисани раст града на његовим ободима, повећана загађеност ваздуха и воде, те недостатак путне, енергетске, канализационе и сваке друге инфраструктуре која би адекватно пратила раст града.

На самом крају текста неколико практичних савјета за све оне који су заинтересовани да посјете Сиам Рип и Ангкор Ват. У посјети храмовима Ангкора и рибарским плутајућим селима на импозантном језеру Тонли Сап, треба се обавезно уздати “у се и своје кљусе” тј. треба избјегавати услуге нападних, лажних водича који вам се нуде на сваком кораку. У цјену улазнице у оба комплекса, све је урачунато, нема додатних трошкова или обавеза према било коме. Такође посјету и једном и другом комплексу треба планирати рано ујутро или касно увече,због високих дневних температура које могу да покваре доживљај. Све у свему Сиам Рип, Ангкор Ват и језеро Тонли Сап су истински туристички драгуљи, фантастична дестинација за посјету, коју топло препоручујем читаоцима Српског Гласа. Аутор текста је посјетио Камбоџу крајем аугуста и почетком септембра ове године, при крају кишне сезоне што је са климатско-временског аспекта путовање учинило угодним и пријатним .