Поштовани читаоци „Српског Гласа“, овог мјесеца представљам вам збирку пјесама „Молитва времена“, књижевника и сликара Томислава Рајковића.
Томислав Рајковић је рођен у Брезојевицама код Плава 1945. године, аутор је девет романа и двије збирке пјесама. Крајем шездесетих емигрирао је у Аустралију гдје је завршио Академију сликања. Осамдесетих година прошлог вијека стационира се у Перту гдје сада живи и активно ствара. Однедавно је члан Књижевног Клуба „Саборник“.
Прочитавши неколико његових књига био сам изненађен тематиком којом је писац инспирисан. Историјска фабула са архаичном базом, савремени књижевни израз „везен“ свиленим епским брокатом, лирска меланхолија прожета родољубљем и носталгијом за неким другим временима. Највише усхићује нешто танано између редова што се не открива тако лако. Примјеса религиозности са мистицизмом јужњачких крајева из потиха прати читаоца у авантури да открије шта нам то пјесник покушава да сакрије или открије. Такве несвакидашњости нема у дјелима наших писаца у Аустралији. Ту је и аутентичан миље социјалног наслијеђа непрежаљеног родног крајолика. У поетским опсервацијама доминира драматургија личног и колективног.
Све наведено навело ме је да без двоумљења издвојим „Молитву времена“ за овај поетски приказ.
Први дио књиге припао је поеми истог назива по коме је књига добила име. Други дио књиге конципиран је тако да аутора представи као дескриптивног лиричара који реалистички, са сјетом, рефлексивно, посматра појаве око себе. Емоција и родољубиви набој допуњују аутора у његовом искораку у свијет недосањане љепоте и животне поетике.
Поема као пјеснички стваралачки израз није баш чест избор код пјесника. За таквим начином изражавања најчешће посегну надарени приповједачи чији таленат нема лимите у времену и простору. Томислав Рајковић је један од њих.
Раскошан приповједачки манир није заобишао ни његову поезију. Синтакса и лепршави украси његовог пјесништва остављају без даха, постављајући пред читаоца недоречено питање (а и одговор):
– Како је могуће да овакав литерата остане непознат широј књижевној јавности?!
Сваки Рајковићев стих је умивен, украшен, надјевен емоцијом, снажaн у љубави према ближњим, а носталгичан и њежaн кад се обраћа своме родном крају. Све је изречено као на историјској позорници моћи и немоћи савремених пјесничких муза. Савршен спој сликара који умјесто кичице користи лијепо писану ријеч.
Многи сликари опробали су свој талент преточити у књижевни израз. Ријетки су они који су били успјешни у томе.
Томислав Рајковић, поета сликарског сензибилитета, приуштио нам је „Молитву времена“ за мигрантску душу печалбара и несретника којима је 21. вијек ускратио право на младост, радост и срећу под кровом својих предака. На крају овог осврта остављам вас са избором из поеме „Молитва времена“ пјесника Томислава Рајковића.
X
Пепео ћу вјетром развејати
Маглу по Виситору простријети.
Да ми јастук буде мраморје.
Звук гусала небеска симфонија.
С вилом ћу крв да помијешам,
Да јој косе у вијенац уплетем.
Да косим зелену траву
Пијем воду хладну
Удишем мирис чамовине
Слушам поруке тишине…
С орлом ћу се дружити.
Овце с вуцима чувати.
Потоцима ране умијевати,
Облачно небо бистрити.
Научићу:
Да вјечност заогрнем
Доламу од неба скројим.
Звијезде ћу у капу покупити
Радост да видим у очима твојим;
Да усправно
Као Виситор стојим.
XI
Вријеме мутно…
Паук мрежу за муве снује,
Злоћа ланце кује.
Планина ћути намрштена.
Људска судбина проклета.
Између онога што је било и
Шта ће бити,
Распета…
XII
Србине,
Твоје је име по згариштима исписано.
По диму што небом барјаке развија.
У цвијећу, бисерној роси.
Безименим гробовима.
У жртвама;
Што јауцима мрак размичу.
Свијеће пале уздасима.
Док светиње наше обрушене чекају,
Да Неимар Раде пљуне у шаке
И љепоти својој давној
Заблистају.
XIII
Зло вријеме коло заиграло.
Ђавоље сјеме посијано:
С пшеницом бијелом,
Лабом, Ситницом;
Гдје кости јуначке
Миришу миром.
Раваница тегобно ћути.
Над Дечанима бакља гори:
Свети краљ молитвама свијеће пали
Бога призива,
Српство дарива…
Истином.
Опоменом…
Голеш планином,
Витезови на рочиште стигли.
Стеван Васојев пред њима. У срцу носи шапат Лима.
Косовом зора свиће,
Гавран гракће;
Погибију слути.
Олтар у мраку ћути.
Миљан Ковачевић, пјесник из Перта.