Пише: Славиша Павловић
Ни мањег народа ни више златних медаља. Ретко која нација тако мало улаже у спорт, ретко где се не вреднују успеси колико је то случај са Србијом, међутим када наши спортисти пређу границу, свет постаје мали. Али, буквално. Толико талента и толико снаге у једном народу је, сигуран сам, раритет. Три златне медаље прошлог месеца, кошаркашице су крунисале четвртим златом и постале прве у Европи.
Одувек сам сматрао да се кроз спорт може видети потенцијал једног народа, који се најбоље може приметити у духу и борбености спортиста, као и њиховој култури понашања. Ти млади људи, било да говорим о сениорима или о младим репрезентативцима, коначно, после много година, уз спортско понашање и невероватно знање, показују и једну, за мене изненађујућу, дозу патриотизма. Али, што је најбитније, тај патриотизам је одраз свести, здрав, неагресиван, једном речју леп, а заразан. Ако неко спасе ову земљу, онда ће то успети млади људи, јер деценијама уназад, патриотизам је био маркетиншки трик, зарад прикупљања поена, како спортиста, тако и политичара. Некако данас, ма колико на лоше било, млади људи свесно или несвесно, узимају ствар у своје руке, јер су ваљда научили да им нико други неће помоћи, нити ће се нешто променити, уколико они то не ураде. За разлику од старијих генерација, осим квалитета и патриотизма, оно што је међу њима свима јединствено јесте слога.
Било би лепо да у свим сегментима друштва постоји овакав начин рада. Наравно, ако се узме у обзир број становника ове мале земље, потом улагање у спортисте, приметићемо да су наши шампиони најмање плаћени, што ма како поразно звучало показује изузетну надарености једне нације.
Но, како је могуће да једна тако талентована нација не искористи свој дар у другим професијама? Како се креативна енергија не усмери на све делове друштва?
Наши спортисти, ма како мало били плаћени, притом мислим на ове који живе у Србији, имају примања нешто већа примања од људи који се баве другим нормалним професијама, не рачунајући политику, јер је то најпрофитабилнија грана у Србији. Самим тим, имају могућност да се посвете каријери и раду на себи, ослобођени од бриге како ће преживети следећег месеца, па већина њих, хвала Богу, у будућности преко границе направи каријеру.
Са истим ентузијазмом, млади људи, средњошколци и они факултетски образовани улазе у свет одраслих. Имају једнаку жељу попут спортиста, да се остваре, али и да промене нешто, међутим, убрзо њихов ентузијазам спада на ниво просечности, када схвате да се њихово знање, труд и жеља не награђују по основним принципима пословања, него се награђује полтронство, климање главом, потпуно одсуство жеље за колегијалношћу и правдом, као и припадност одређеној политичкој опцији, која је најбитнија, јер сама припадност означава плодно тло за полтронство.
Због таквих услова, многи наши клубови не доносе златне медаље, него искључиво репрезентација, јер је то једини начин да појединац буде примећен од стране државе.
И којим путем ти млади људи, пуни ентузијазма да крену? Или путем странке, где се никада не могу спустити на такав полтронски ниво, попут неких других неуких активиста, који су свесни да у свакој другој ситуацији не могу да се такмиче са образованим, па ће да ураде било шта противно чак и основним људским принципима, само да буду степеник изнад школованих и способних. Други проблем није само што за свој посао неће бити адекватно награђени, него што ће њихову иновацију или успех да припишу њиховом шефу, који је страначки полтрон. А ако на то надовежемо највећи тренд у Србију – куповину диплома, онда можете схватити колико је тешко бити на почетку. Јер, да будем јаснији, одсуство дипломе није ништа лоше, толико је великих и успешних људи без дипломе, али они поседују знање које су применили. Овде је мерило знања диплома, која може да се купи, па ови који су је заслужили знањем изгубе сваку вољу за радом. Најбољи пример може се пронаћи у томе да је дочек златних фудбалера са Новог Зеланда обележен скандалом, јер градски менаџер није дозволио Сави Милошевићу и Митру Мркели да се попну на терасу са фудбалерима, јер има неке раније сукобе са њима, иако су они део тима који се окитио златом.
Због свега наведеног, таленти које Србија има, не показују се у Србији, па нам је ситуација тешка. Али, да не будем мрачан, долазе нове генерације, са здравим патриотизмом, попут спортиста, па ће ваљда у будућности делегирати другачије. Млади спортисти су нам дали наду.
Мада, понекад и наши политичари умеју да нас обрадују позитивним гестом, јер споменик Гаврилу Принципу у Београду, који је откривен на Видовдан, делује позитивно, нарочито у тренуцима када се храброст и истина не цене много
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
