У југоисточном делу Мелбурна – jужни Данденонг – постоји старачки дом  по називу Кронштад баште (Kronstadt Gardens). У овој институцији налазе се углавном резиденти руског и српског порекла. Несрећном игром случаја,  или због тога што нико о њој не може да се стара код куће, моја мајка је такође у овом дому од октобра прошле године. Тим поводом замолила бих да озбиљно размотрите све што овом приликом, желим да поручим нашим родољубима у Аустралији.

Нико од нас, нажалост, није бесмртан. Жртве смо модерног друштва, ухваћени у машин(ериј)у која нас бесомучно, свакодневно меље да бисмо стварали што погодније финансијске услове за отплату потребних, мање потребних или пак апсолутно непотребних непокретних и покретних добара. Пошто сам и сама, као и већина имиграната, осуђена да се свакоднебно борим за опстанак у туђини, желела бих да вам скренем пажњу на то шта небрига нас Срба – који се вековима бусамо у груди властитим „чојством и јунаштвом“, како бранимо и штитимо своју земљу од разних непријатеља –  утиче на животе старије генерације која је у ову земљу дошла да нам обезбеди бољу будућност, а ми смо их заузврат, малтене, живе закопали.

Наше прабаке, баке, мајке, деде, очеви живе или боље рећи животаре сваког дана, у нади да ће их неко обићи или им можда дан улепшати неким поклончићем у виду воћке или топле речи. То се нажалост, ретко дешава, пошто их њихови најмилији или ретко обилазе или готово да то никада не чине; а када и сврате, они су вазда у журби и једноставно не могу да остану дуже од десетак минута због разних неодложних послова. Послови, поготово петком поподне, подразумевају „теревенку“ у једној од српких ’културних’ установа, уз најновију прсату, распојасану певаљку, јер, наравно, преједање, пропраћено нехуманом дозом алкохола и законски немерљивим, опсценим излагањима о политичкој ситуацији у домовини не иде без „леба и игара“. Само неколико минута вожње од „разуздане гомиле“, живе старци које је њихова етничка заједница отписала. Новац који је тако издашно утрпан у деколте разголићене певаљке могао би да купи, на пример, 64 крофни да се обрадују резиденти Кронштад баште.

Имате ли довољно храбрости да се препознате у овој ситуацији?! И нимало вас није срам?!!

Својим сам очима гледала како укусне крофне редовно спремају вредне чланице Кола српских сестара, као и разне куване и печене ђаконије о којима заједница напуштених стараца може само да сања. Нико их никада није позвао ни на једну славу или свечаност да их обрадује или почасти. Када неки од свештеника сврати у институцију – они су пресрећни, јер као да им је удахнуо  живот кога су се они на силу одрекли због „лакшег и комотнијег живота“ њихових потомака. На срећу, ови дивни одбачени људи не љуте се, знају они шта су посао, деца и свакодневна брига око породице, али им није јасно зашто их је неко преселивши их у ову установу, изопштио из друштва? Колико су их само убедљиво разуверавали да их нико неће заборавити, да ће их редовно посећивати.

Пошто смо ми народ познат по хуманости, углавном  када пред другима треба да се прикажемо и промовишемо, пожелела сам да сe овим текстом обратим оним ретким племенитим људима, филантропима –   дубоко верујем да их још има – и да искористим прилику да их замолим да притекну у помоћ!!! Људи смо, ваљда, сви ћемо једног дана бити стари, немоћни, усамљени и жељни загрљаја и топле речи. Будућност сваког народа, па и нас хуманих Срба, нажалост, превенствено зависи од нашег односа према нашим породицама. Какав то пример дајемо својој деци и шта очекујемо у старости? Да ли желите да вас једног дана, у тренуцима свеопште слабости и туге – а тога ће, нажалост, бити све више и више –  теше непознати људи на страном језику, језику који никада у потпуности нисте савладали или не доживљавате као матерњи, пошто сте своје саосећање, милосрђе и припадништво „потрошили“ током нумере естрадних уметника чија вас је интерпетација баш погодила у срце?! Страшне ли ироније… Тргните се, апелујем на вас, док још није касно и докажите да имате велико срце. Укључите своје старе и немоћне родитеље, баке и деке, суграђане у ваше нервозне животе, провозајте их у својим новим скупим и брзим аутомобилима, које тако здушно отплаћујете и видећете да ће вам бити боље.

Сваког дана када прођем кроз капију ове установе и сусретнем се са дивним лицима напаћеним од старости и болести – мене буде срамота. Ако се неко којим случајем упитао зашто, појаснићу – зато што на лицима ових остављених људи видим тугу и жал што ја нисам неко други, а тај неко други можете још увек бити ви!

Јована Вуковић