U jugoistočnom delu Melburna – južni Dandenong – postoji starački dom po nazivu Kronštad bašte (Kronstadt Gardens). U ovoj instituciji nalaze se uglavnom rezidenti ruskog i srpskog porekla. Nesrećnom igrom slučaja, ili zbog toga što niko o njoj ne može da se stara kod kuće, moja majka je takođe u ovom domu od oktobra prošle godine. Tim povodom zamolila bih da ozbiljno razmotrite sve što ovom prilikom, želim da poručim našim rodoljubima u Australiji.
Niko od nas, nažalost, nije besmrtan. Žrtve smo modernog društva, uhvaćeni u mašin(erij)u koja nas besomučno, svakodnevno melje da bismo stvarali što pogodnije finansijske uslove za otplatu potrebnih, manje potrebnih ili pak apsolutno nepotrebnih nepokretnih i pokretnih dobara. Pošto sam i sama, kao i većina imigranata, osuđena da se svakodnebno borim za opstanak u tuđini, želela bih da vam skrenem pažnju na to šta nebriga nas Srba – koji se vekovima busamo u grudi vlastitim „čojstvom i junaštvom“, kako branimo i štitimo svoju zemlju od raznih neprijatelja – utiče na živote starije generacije koja je u ovu zemlju došla da nam obezbedi bolju budućnost, a mi smo ih zauzvrat, maltene, žive zakopali.
Naše prabake, bake, majke, dede, očevi žive ili bolje reći životare svakog dana, u nadi da će ih neko obići ili im možda dan ulepšati nekim poklončićem u vidu voćke ili tople reči. To se nažalost, retko dešava, pošto ih njihovi najmiliji ili retko obilaze ili gotovo da to nikada ne čine; a kada i svrate, oni su vazda u žurbi i jednostavno ne mogu da ostanu duže od desetak minuta zbog raznih neodložnih poslova. Poslovi, pogotovo petkom popodne, podrazumevaju „terevenku“ u jednoj od srpkih ’kulturnih’ ustanova, uz najnoviju prsatu, raspojasanu pevaljku, jer, naravno, prejedanje, propraćeno nehumanom dozom alkohola i zakonski nemerljivim, opscenim izlaganjima o političkoj situaciji u domovini ne ide bez „leba i igara“. Samo nekoliko minuta vožnje od „razuzdane gomile“, žive starci koje je njihova etnička zajednica otpisala. Novac koji je tako izdašno utrpan u dekolte razgolićene pevaljke mogao bi da kupi, na primer, 64 krofni da se obraduju rezidenti Kronštad bašte.
Imate li dovoljno hrabrosti da se prepoznate u ovoj situaciji?! I nimalo vas nije sram?!!
Svojim sam očima gledala kako ukusne krofne redovno spremaju vredne članice Kola srpskih sestara, kao i razne kuvane i pečene đakonije o kojima zajednica napuštenih staraca može samo da sanja. Niko ih nikada nije pozvao ni na jednu slavu ili svečanost da ih obraduje ili počasti. Kada neki od sveštenika svrati u instituciju – oni su presrećni, jer kao da im je udahnuo život koga su se oni na silu odrekli zbog „lakšeg i komotnijeg života“ njihovih potomaka. Na sreću, ovi divni odbačeni ljudi ne ljute se, znaju oni šta su posao, deca i svakodnevna briga oko porodice, ali im nije jasno zašto ih je neko preselivši ih u ovu ustanovu, izopštio iz društva? Koliko su ih samo ubedljivo razuveravali da ih niko neće zaboraviti, da će ih redovno posećivati.
Pošto smo mi narod poznat po humanosti, uglavnom kada pred drugima treba da se prikažemo i promovišemo, poželela sam da se ovim tekstom obratim onim retkim plemenitim ljudima, filantropima – duboko verujem da ih još ima – i da iskoristim priliku da ih zamolim da priteknu u pomoć!!! Ljudi smo, valjda, svi ćemo jednog dana biti stari, nemoćni, usamljeni i željni zagrljaja i tople reči. Budućnost svakog naroda, pa i nas humanih Srba, nažalost, prevenstveno zavisi od našeg odnosa prema našim porodicama. Kakav to primer dajemo svojoj deci i šta očekujemo u starosti? Da li želite da vas jednog dana, u trenucima sveopšte slabosti i tuge – a toga će, nažalost, biti sve više i više – teše nepoznati ljudi na stranom jeziku, jeziku koji nikada u potpunosti niste savladali ili ne doživljavate kao maternji, pošto ste svoje saosećanje, milosrđe i pripadništvo „potrošili“ tokom numere estradnih umetnika čija vas je interpetacija baš pogodila u srce?! Strašne li ironije… Trgnite se, apelujem na vas, dok još nije kasno i dokažite da imate veliko srce. Uključite svoje stare i nemoćne roditelje, bake i deke, sugrađane u vaše nervozne živote, provozajte ih u svojim novim skupim i brzim automobilima, koje tako zdušno otplaćujete i videćete da će vam biti bolje.
Svakog dana kada prođem kroz kapiju ove ustanove i susretnem se sa divnim licima napaćenim od starosti i bolesti – mene bude sramota. Ako se neko kojim slučajem upitao zašto, pojasniću – zato što na licima ovih ostavljenih ljudi vidim tugu i žal što ja nisam neko drugi, a taj neko drugi možete još uvek biti vi!
Jovana Vuković
