Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд
Пријатно ме изненадио позив господина Васе Кондића из Сиднеја, који ми је после кратког увода, рекавши да с великом пажњом чита моје колумне, предложио да за „Српски Глас“, екслузивно, пренесем његову причу о надбискупу Степинцу и његовим злочинима, којима је сведочио као седмогодишњи дечак у усташком логору Јасеновац. Додао је томе да је и његова супруга Мира рођена Вуклиш, тада трогодишња девојчица, чудом исто тако, преживела најстрашнији нацифашистички конц логор смрти.
Господин Кондић данас је витални 81 годишњак а његова супруга Мира, која је преносила своја најранија сећања, четири је године млађа и деценијама живе у срећном браку с много деце и унучади у Аустралији и Србији.
Мој имењак, чика Васо, није крио одушевљење што ће после толико година ћутања, бити у прилици да Србима у Аустралији пренесе животну причу, која подсећа на сцене из чувеног филма „Шиндлерова листа’’, Стивена Спилберга.
Рођен на опеваној Козари, у селу Сладиња, код Козарске Дубице 1934. године, почетком напада Хитлерових нациста и формирања НДХ, српска села под Козаром нестала су у пламену, а збег српских фамилија, прва је слика која се чика Васи урезала у свест и која га без обзира на протек времена и многе друге животне догаћаје, прогања сваког дана с питањем на које нема одговора, зашто су пре свега хрватски католички попови тако бездушно убијали српску нејач? Чика Васо рекао ми је и нешто што никада нисам чуо, да је било случајева у Јасеновцу, када су усташе покушавале да спасу неку српску бебу од ножа хрватских попова, а да је најокрутнији кољач био Алојзије Степинац, војни викар усташке НДХ, данашњи кандидат за свеца католичке цркве.
У Јасеновцу, у којем су како нам прича Васо Кондић, најгори убице и мучитељи били управо католички попови, много је пута пред цигланом гледао како попови, који су уместо крста око врата носили ножеве, отимају малу децу од мајки, онда их псујући ухвате једном руком, а другом им брзо прережу врат. После тога њихова су беживотна тела убацивали у раније припремљене пећи. Цео простор око тих барака у Јасеновцу, увек је заударао по печеном људском телу, јер су осим деце ту завршавали многи Срби и остали заточеници, који су од батина или од глади, умрли.
Посебно је „добро расположење“ владало, кад би у логор дошао надбискуп Алојзије Степинац, а тада мали Васо, много година касније сазнао је да је поп у посебној униформи заправо био усташки викар. То јутро када би он стизао да обави кољачки посао, бараке су чишћене од оних логораша који су током ноћи умрли, било да су отровани, а тај систем је био стално „упражњаван“ од стране Лубурића и друштва, а господин Кондић каже да је својим очима видео на стотине деце и жена, који су умрли у најтежим мукама, јер су изгладнели појели отровни комад хране које су им усташе дале после неколико дана глади, или су убијени маљем, а одрасли Срби најчешће су тако скончавали, или си заклани ножем, а наш се саговорник тога сећа, као да је јуче било. Док су усташе доводиле децу и жене из барака у простор пред цигланом, Алојзије Степинац је као да обавља најобичнији посао, једно по једно дете клао и бацао у пећ. Тих сцена, напомиње господин Кондић, нагледао сам се у три месеца боравка у Јасеновцу, и никада нећу заборавити да је Степинац носио највећи крст око врата али и не мањи, крвави нож, који и сада у мислима и сновима, видим као онда, нож црвен од дечје крви, око врата „Божијег човека“.
„Добро се сећам речи мајке Ане, која нам је увек говорила да су мантијаши гори од усташа, а касније сам открио да су Немци, после три месеца боравка у Јасеновцу, ослободили „нашу групу“, па смо тако завршили код једне хрватске породице у Грубишном пољу, а ти људи су се према нама људски понашали и нисмо више патили од највећег зла, глади“ наставља казивати господин Кондић
У јасеновцу заувек су остали, Остоја, отац Васин, два брата, Никола , 16 година и Душан, тринаестогодишњак, а мајка Ана је чудом преживела. Будућа госпођа Кондић, којој су у Јасеновцу сви побијени, осим сестре Милице, не сећа се детаља као супруг, али је временом како је одрастала, из прича преживелих логораша, сазнала о трагедији фамилије и српског народа Подкозарја. По завршетку рата вратили су се у родно село, али како ни у комунистичкој Југославији није било пожељно присећати се Јасеновца и Степинца, јунаци наше приче, Васо и Мира, после склапања брака 1961. године у Трсту, стигли су у Аустралију годину касније.
На моје питање зашто до сада нису испричали страшну судбину у њиховом детињству, рекли су ми да једноставно није било лако наћи поуздану особу која ће пренети њихову причу о Степинцу, поготово ако се зна да је тај крвави ратни злочинац, избегао казну у Титовој Југославији и да је умро као слободан човек.
„Ово о злочинима које је Степинац пред мојим очима извршавао над српском децом, више нисам могао да прећутим, а посебно што је и мене и Миру запрепастила вест да би могао да буде проглашен светим. Ако, тај масовни децеубица, буде светац католичке цркве, онда се стварнио питам да ли је нацифашизам и клерофашизам стварно побеђен и значи ли то да ће будући становници планете Земље, пролазити оно што су српска деца пролазила за време усташког викара и државе, чији је билошки опстанак, пет година, свирепим злочинима подржавао и одржавао Алојзије Степинац“.