Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
Prijatno me iznenadio poziv gospodina Vase Kondića iz Sidneja, koji mi je posle kratkog uvoda, rekavši da s velikom pažnjom čita moje kolumne, predložio da za „Srpski Glas“, eksluzivno, prenesem njegovu priču o nadbiskupu Stepincu i njegovim zločinima, kojima je svedočio kao sedmogodišnji dečak u ustaškom logoru Jasenovac. Dodao je tome da je i njegova supruga Mira rođena Vukliš, tada trogodišnja devojčica, čudom isto tako, preživela najstrašniji nacifašistički konc logor smrti.
Gospodin Kondić danas je vitalni 81 godišnjak a njegova supruga Mira, koja je prenosila svoja najranija sećanja, četiri je godine mlađa i decenijama žive u srećnom braku s mnogo dece i unučadi u Australiji i Srbiji.
Moj imenjak, čika Vaso, nije krio oduševljenje što će posle toliko godina ćutanja, biti u prilici da Srbima u Australiji prenese životnu priču, koja podseća na scene iz čuvenog filma „Šindlerova lista’’, Stivena Spilberga.
Rođen na opevanoj Kozari, u selu Sladinja, kod Kozarske Dubice 1934. godine, početkom napada Hitlerovih nacista i formiranja NDH, srpska sela pod Kozarom nestala su u plamenu, a zbeg srpskih familija, prva je slika koja se čika Vasi urezala u svest i koja ga bez obzira na protek vremena i mnoge druge životne dogaćaje, proganja svakog dana s pitanjem na koje nema odgovora, zašto su pre svega hrvatski katolički popovi tako bezdušno ubijali srpsku nejač? Čika Vaso rekao mi je i nešto što nikada nisam čuo, da je bilo slučajeva u Jasenovcu, kada su ustaše pokušavale da spasu neku srpsku bebu od noža hrvatskih popova, a da je najokrutniji koljač bio Alojzije Stepinac, vojni vikar ustaške NDH, današnji kandidat za sveca katoličke crkve.
U Jasenovcu, u kojem su kako nam priča Vaso Kondić, najgori ubice i mučitelji bili upravo katolički popovi, mnogo je puta pred ciglanom gledao kako popovi, koji su umesto krsta oko vrata nosili noževe, otimaju malu decu od majki, onda ih psujući uhvate jednom rukom, a drugom im brzo prerežu vrat. Posle toga njihova su beživotna tela ubacivali u ranije pripremljene peći. Ceo prostor oko tih baraka u Jasenovcu, uvek je zaudarao po pečenom ljudskom telu, jer su osim dece tu završavali mnogi Srbi i ostali zatočenici, koji su od batina ili od gladi, umrli.
Posebno je „dobro raspoloženje“ vladalo, kad bi u logor došao nadbiskup Alojzije Stepinac, a tada mali Vaso, mnogo godina kasnije saznao je da je pop u posebnoj uniformi zapravo bio ustaški vikar. To jutro kada bi on stizao da obavi koljački posao, barake su čišćene od onih logoraša koji su tokom noći umrli, bilo da su otrovani, a taj sistem je bio stalno „upražnjavan“ od strane Luburića i društva, a gospodin Kondić kaže da je svojim očima video na stotine dece i žena, koji su umrli u najtežim mukama, jer su izgladneli pojeli otrovni komad hrane koje su im ustaše dale posle nekoliko dana gladi, ili su ubijeni maljem, a odrasli Srbi najčešće su tako skončavali, ili si zaklani nožem, a naš se sagovornik toga seća, kao da je juče bilo. Dok su ustaše dovodile decu i žene iz baraka u prostor pred ciglanom, Alojzije Stepinac je kao da obavlja najobičniji posao, jedno po jedno dete klao i bacao u peć. Tih scena, napominje gospodin Kondić, nagledao sam se u tri meseca boravka u Jasenovcu, i nikada neću zaboraviti da je Stepinac nosio najveći krst oko vrata ali i ne manji, krvavi nož, koji i sada u mislima i snovima, vidim kao onda, nož crven od dečje krvi, oko vrata „Božijeg čoveka“.
„Dobro se sećam reči majke Ane, koja nam je uvek govorila da su mantijaši gori od ustaša, a kasnije sam otkrio da su Nemci, posle tri meseca boravka u Jasenovcu, oslobodili „našu grupu“, pa smo tako završili kod jedne hrvatske porodice u Grubišnom polju, a ti ljudi su se prema nama ljudski ponašali i nismo više patili od najvećeg zla, gladi“ nastavlja kazivati gospodin Kondić
U jasenovcu zauvek su ostali, Ostoja, otac Vasin, dva brata, Nikola , 16 godina i Dušan, trinaestogodišnjak, a majka Ana je čudom preživela. Buduća gospođa Kondić, kojoj su u Jasenovcu svi pobijeni, osim sestre Milice, ne seća se detalja kao suprug, ali je vremenom kako je odrastala, iz priča preživelih logoraša, saznala o tragediji familije i srpskog naroda Podkozarja. Po završetku rata vratili su se u rodno selo, ali kako ni u komunističkoj Jugoslaviji nije bilo poželjno prisećati se Jasenovca i Stepinca, junaci naše priče, Vaso i Mira, posle sklapanja braka 1961. godine u Trstu, stigli su u Australiju godinu kasnije.
Na moje pitanje zašto do sada nisu ispričali strašnu sudbinu u njihovom detinjstvu, rekli su mi da jednostavno nije bilo lako naći pouzdanu osobu koja će preneti njihovu priču o Stepincu, pogotovo ako se zna da je taj krvavi ratni zločinac, izbegao kaznu u Titovoj Jugoslaviji i da je umro kao slobodan čovek.
„Ovo o zločinima koje je Stepinac pred mojim očima izvršavao nad srpskom decom, više nisam mogao da prećutim, a posebno što je i mene i Miru zaprepastila vest da bi mogao da bude proglašen svetim. Ako, taj masovni deceubica, bude svetac katoličke crkve, onda se stvarnio pitam da li je nacifašizam i klerofašizam stvarno pobeđen i znači li to da će budući stanovnici planete Zemlje, prolaziti ono što su srpska deca prolazila za vreme ustaškog vikara i države, čiji je biloški opstanak, pet godina, svirepim zločinima podržavao i održavao Alojzije Stepinac“.
