Срби се боје промаје, више него Сунца

Васа Чарапић

[dropcap font=“0″]М[/dropcap]ноге ствари су се изменили у Србији од мог детињства до данас. То је баш велики распон, мало више од пола века. Исто тако, многе ствари су и остале. Сећам се како ми је мајка говорила: „Сине немој да идеш бос прехладићеш се.“ И данас ми то исто кажу, не само тетке и тече, већ и млађи рођаци. И кад је темпратура 35 степени у хладу, они ми препоручују да обујем бар чарапе.
У Србији је тако непожељно да се седи на бетону. Девојчице могу да добију упалу јајника, а дечаци упалу бубрега.
Ипак највећи „убица“ српског народа није рак, није ни срчани удар… него је Промаја. „Убила ме промаја у аутобусу“, „Ова промаја убија“, „Глава ми експлодирала од промаје“…
Срби се промаје боје свуда и на сваком месту. У аутобусима у летњим данима и кад клима не ради, а не ради зато што је нема, сви прозори морају да буду затворени. То се односи и на аутомобил. А у кући или у стану таман посла да се у исто време отворе прозор и врата или два прозора. Само једно. И на тераси може да буде промаје. У канцеларијама се отварају прозори само кад никог нема. Кад чистачица уђе, она прво трчи према прозору да га затвори па онда почиње посао.
Због тих природних непогода, и вековних борби против промаје, хладног бетона… људи су се научили не само да се ригорозно чувају, него и да сами постављају дијагнозе…
Тако и млади и стари подједнако знају да кажу: „Данас ми нешто није добро, сигурно ми пао шећер“, „Врти ми се у глави скочио ми притисак.“ Мој отац је говорио да се нешто лоше осећа јер има температуру. Питам га да ли је мерио, колика је. „Нисам мерио, али сигурно је 37,2.“
Оно чега се пак Срби не боје, а што би требало, је Сунце. И онда и данас овде је у моди да се што више поцрни. Ту нема граница, лети улице Београда се претварају у градове Африке. Како и не би кад је то једина и јасно видљива разлика између оних који су били на мору, и оних који нису имали паре да тамо оду.
Соларијуми су у Београду увек препуни. Згрануо сам се кад сам видео колико деце мојих пријатеља и рођака одлазе на кварцовање. Нико и не говори о опасности, нити знају, нити их то и интересује кад им кажем. Доживљавају као још једну западну пропаганду. Ипак је боље да се поцрни да сви мисле да је то са мора.
Просто је немогуће променити тај тип менталитета код српског народа. Овде нико не прихвата чињеницу да на пример ниси гладан или ниси жедан. Па ти по најмање десет пута нуде да једеш или нешто попијеш.
Још једна масовна појава вековима окупира овај народ. Кад упознаш неког странца, прво мораш да га научиш да псује. Да злу не требало зна неку српску реч.
Само Срби, и ниједан други народ, знају да збијају шале на сопственој трагедији. И шта год да се дешава у свету или у земљи, то је део неке завере. Углавном су у то умешани Масони или американци.
Што се тиче конзумирања хране и данас се векна хлеба поједе за један ручак. И највећи број домаћинстава купује по два килограма хлеба дневно. И даље се хлеб највише баца у Србији. Ракијица се попије пре доручка за бољу циркулацију. Недељни ручак се састоји од гибанице, супе, сарме или пуњене паприке, меса, торти или колача. Кад се иде на славу, или рођендан и даље се деци обавезно купује чоколада. И кад смо код рођендана и даље се деца вуку за уши да порасту. А кад смо већ код деце и даље се деци говори да ће им порасти реп ако пију кафу. И ако пијеш хладну воду разболећеш се од крајника.
Што се тиче становања, деца и даље живе код родитеља, па и родитељи живе у истој кући или стану са својим родитељима. То и није тако лоше, јер у породици обично неко са неким не говори па је онда комуникација направљена преко трећег члана породице. „Кажи мајци да сам гладан.“
И кад смо код становања и даље се праве куће од преко 500 квадрата, на што више спратова, и даље је већина тих кућа недовршена. Урађено је приземље, а све остало зврји празно. И свака кућа мора да има предвиђено поткровље које се никад не завршава.
Ракија се и даље користи за лечење свих болести у виду облога и масаже, а користи се и као лосион за косу.
На свадбама се обавезно пева песма „Данас мајко жениш свога сина…“. Још увек се пуца појединачно и рафално, иако се редовно дешавају несрећни случајеви.
И поред свега најузбудљиви је живот у породици. Родитељи и даље женску децу зову „сине“, отац те назива идиотом кад не умеш нешто да урадиш, а обично ни он сам то не зна. Твоја породица не говори са једним или више рођака, а најчешћа свађа је са кумовима. Кад се испрљаш или нешто забрљаш, мајка обично каже „стоко једна…“ Мајка ти не дозвољава да не увучеш мајицу у панталоне или сукњу због бубрега или јајника. И обавезно мораш да носиш поткошуљу. У породици и даље постоје сви могући лекови ако случајно затреба. И обавезно флаша Комовице која се највише и користи. Такође у породици, деда прича родитељима кад је он био млад, родитељи причају деци кад су они били млади. Млади се ужасавају тих прича, да би по добијању деце то исто причали њима. Већина српских породица има неког у иностранству, и увек урлају на телефон кад причају са њима.
У Србији још увек увелико важи изрека, немој много да се смејеш плакаћеш. Кад се напијеш у кафани или под шатором уз музику, од среће разбијаш чаше и флаше. И од среће китиш парама грудњак певаљке, и стављаш новац на хармонику или завлачиш новчанице у жице виолине.
И данас су најчешће изреке у Србији: Хвала Богу, ако Бог да, дај Боже…. И данас се деци не дозвољава да седе близу телевизора да не би упропастили вид. И данас се верује да је батина из раја изашла…

Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.