[dropcap font=“0″]M[/dropcap]noge stvari su se izmenili u Srbiji od mog detinjstva do danas. To je baš veliki raspon, malo više od pola veka. Isto tako, mnoge stvari su i ostale. Sećam se kako mi je majka govorila: „Sine nemoj da ideš bos prehladićeš se.“ I danas mi to isto kažu, ne samo tetke i teče, već i mlađi rođaci. I kad je tempratura 35 stepeni u hladu, oni mi preporučuju da obujem bar čarape.
U Srbiji je tako nepoželjno da se sedi na betonu. Devojčice mogu da dobiju upalu jajnika, a dečaci upalu bubrega.
Ipak najveći „ubica“ srpskog naroda nije rak, nije ni srčani udar… nego je Promaja. „Ubila me promaja u autobusu“, „Ova promaja ubija“, „Glava mi eksplodirala od promaje“…
Srbi se promaje boje svuda i na svakom mestu. U autobusima u letnjim danima i kad klima ne radi, a ne radi zato što je nema, svi prozori moraju da budu zatvoreni. To se odnosi i na automobil. A u kući ili u stanu taman posla da se u isto vreme otvore prozor i vrata ili dva prozora. Samo jedno. I na terasi može da bude promaje. U kancelarijama se otvaraju prozori samo kad nikog nema. Kad čistačica uđe, ona prvo trči prema prozoru da ga zatvori pa onda počinje posao.
Zbog tih prirodnih nepogoda, i vekovnih borbi protiv promaje, hladnog betona… ljudi su se naučili ne samo da se rigorozno čuvaju, nego i da sami postavljaju dijagnoze…
Tako i mladi i stari podjednako znaju da kažu: „Danas mi nešto nije dobro, sigurno mi pao šećer“, „Vrti mi se u glavi skočio mi pritisak.“ Moj otac je govorio da se nešto loše oseća jer ima temperaturu. Pitam ga da li je merio, kolika je. „Nisam merio, ali sigurno je 37,2.“
Ono čega se pak Srbi ne boje, a što bi trebalo, je Sunce. I onda i danas ovde je u modi da se što više pocrni. Tu nema granica, leti ulice Beograda se pretvaraju u gradove Afrike. Kako i ne bi kad je to jedina i jasno vidljiva razlika između onih koji su bili na moru, i onih koji nisu imali pare da tamo odu.
Solarijumi su u Beogradu uvek prepuni. Zgranuo sam se kad sam video koliko dece mojih prijatelja i rođaka odlaze na kvarcovanje. Niko i ne govori o opasnosti, niti znaju, niti ih to i interesuje kad im kažem. Doživljavaju kao još jednu zapadnu propagandu. Ipak je bolje da se pocrni da svi misle da je to sa mora.
Prosto je nemoguće promeniti taj tip mentaliteta kod srpskog naroda. Ovde niko ne prihvata činjenicu da na primer nisi gladan ili nisi žedan. Pa ti po najmanje deset puta nude da jedeš ili nešto popiješ.
Još jedna masovna pojava vekovima okupira ovaj narod. Kad upoznaš nekog stranca, prvo moraš da ga naučiš da psuje. Da zlu ne trebalo zna neku srpsku reč.
Samo Srbi, i nijedan drugi narod, znaju da zbijaju šale na sopstvenoj tragediji. I šta god da se dešava u svetu ili u zemlji, to je deo neke zavere. Uglavnom su u to umešani Masoni ili amerikanci.
Što se tiče konzumiranja hrane i danas se vekna hleba pojede za jedan ručak. I najveći broj domaćinstava kupuje po dva kilograma hleba dnevno. I dalje se hleb najviše baca u Srbiji. Rakijica se popije pre doručka za bolju cirkulaciju. Nedeljni ručak se sastoji od gibanice, supe, sarme ili punjene paprike, mesa, torti ili kolača. Kad se ide na slavu, ili rođendan i dalje se deci obavezno kupuje čokolada. I kad smo kod rođendana i dalje se deca vuku za uši da porastu. A kad smo već kod dece i dalje se deci govori da će im porasti rep ako piju kafu. I ako piješ hladnu vodu razbolećeš se od krajnika.
Što se tiče stanovanja, deca i dalje žive kod roditelja, pa i roditelji žive u istoj kući ili stanu sa svojim roditeljima. To i nije tako loše, jer u porodici obično neko sa nekim ne govori pa je onda komunikacija napravljena preko trećeg člana porodice. „Kaži majci da sam gladan.“
I kad smo kod stanovanja i dalje se prave kuće od preko 500 kvadrata, na što više spratova, i dalje je većina tih kuća nedovršena. Urađeno je prizemlje, a sve ostalo zvrji prazno. I svaka kuća mora da ima predviđeno potkrovlje koje se nikad ne završava.
Rakija se i dalje koristi za lečenje svih bolesti u vidu obloga i masaže, a koristi se i kao losion za kosu.
Na svadbama se obavezno peva pesma „Danas majko ženiš svoga sina…“. Još uvek se puca pojedinačno i rafalno, iako se redovno dešavaju nesrećni slučajevi.
I pored svega najuzbudljivi je život u porodici. Roditelji i dalje žensku decu zovu „sine“, otac te naziva idiotom kad ne umeš nešto da uradiš, a obično ni on sam to ne zna. Tvoja porodica ne govori sa jednim ili više rođaka, a najčešća svađa je sa kumovima. Kad se isprljaš ili nešto zabrljaš, majka obično kaže „stoko jedna…“ Majka ti ne dozvoljava da ne uvučeš majicu u pantalone ili suknju zbog bubrega ili jajnika. I obavezno moraš da nosiš potkošulju. U porodici i dalje postoje svi mogući lekovi ako slučajno zatreba. I obavezno flaša Komovice koja se najviše i koristi. Takođe u porodici, deda priča roditeljima kad je on bio mlad, roditelji pričaju deci kad su oni bili mladi. Mladi se užasavaju tih priča, da bi po dobijanju dece to isto pričali njima. Većina srpskih porodica ima nekog u inostranstvu, i uvek urlaju na telefon kad pričaju sa njima.
U Srbiji još uvek uveliko važi izreka, nemoj mnogo da se smeješ plakaćeš. Kad se napiješ u kafani ili pod šatorom uz muziku, od sreće razbijaš čaše i flaše. I od sreće kitiš parama grudnjak pevaljke, i stavljaš novac na harmoniku ili zavlačiš novčanice u žice violine.
I danas su najčešće izreke u Srbiji: Hvala Bogu, ako Bog da, daj Bože…. I danas se deci ne dozvoljava da sede blizu televizora da ne bi upropastili vid. I danas se veruje da je batina iz raja izašla…

Da kontaktirate autora
pošaljite email na:
carapicv@hotmail.com