„Блог о штрајку у Србији из угла адвоката“

“[dropcap style=“square“ color=“#ffffff“ bgcolor=“#dd9933″ font=“0″]Д[/dropcap]обар дан “, улази човек у зграду суда, „Опростите, где се налази јавни тужилац“. На другом спрату, одговара неко. На другом спрату врата затворена. Покуца човек, нико не одговара. Покуца мало јаче, са друге стране и даље тишина. Стидљиво се маши за браву и богобојажљиво отвара врата, провири нос, угледа силуету, и таман заусти да изговори нешто, груби глас га наредбодавним тоном прекида: „Ко вам је реко да уђете!? Чекајте испред!“. Пролазе минути. Људи улазе и излазе кроз та врата. Неко коментарише утакмицу од синоћ, понеко описује слику до пола голе певачице што је јутрос осванула на насловној страни ко зна каквих новина. Чека човек све нервознији. Устаје са клупе, поново куца на врата која у том тренутку отвори неко други ко је управо пошао да изађе кроз њих, и тај беше у полицијској униформи, али застаде на пола за тренутак, десним раменом окренут према човеку, и погледом упртим ка силуети унутра кроз осмех рече: „Ма не, ја ћу купити месо, ти само понеси пиво, Кривокитина жена ће умесити палачинке, откад јој је муж постао судија вазда хоће да чашћава“. Смех. Десно униформисано раме удари у човека. Уместо извињења попрек поглед и извежбани грч у уснама. Врата на пола отворена, искривљени шток па се сама већ лагано затварају. Покретом који наликује падајућем листу завуче се човек између њих и зида. Врата му додирнуше груди, глава му искривљена на лево.
„Извините, да ли сте ви јавни тужилац“ – изговори тихо.
„Не, ја сам заменик – ко вам је рекао да уђете!?“
„Можете ли ми ви помоћи, не знам који је посао заменика, знате мени су пребили сина док је бранио сестру….“.
„Чујеш ли ти!? Ко ти је човече рекао да уђеш!? Изађи напоље чекај ред“.
У том се чу туп ударац. Она униформа се вратила и наглом одгуривањем врата направи буку и рече: „Заборавих да те питам, шта ћемо с оним студентом да радимо?“.
Силуета направи упитни израз лица: „С оним што је вређао градоначелника?! Ма ништа, нека га код тебе четрес осам сати, после га изведи пред Кривокиту па ако још буде помињао да га је шамарало обезбеђење онда притвор. Видећемо то вечерас, ја му ево пишем за ометање службеног лица“.
Униформа промрмља нешто весело и изађе напоље. Врата човеку поново падоше на груди. Чини му се да су тешка као олово. Силуета опет промени израз лица:
„Шта ти рече да хоћеш?“.
„Па, мени су претукли сина синоћ, знате бранио је сестру…“
„Ко претукао, где?“
„Па синоћ на Марковој столици, шетао је са сестром, онда су им неки добацивали вулгарности, за ту моју ћерку, знате она је врло млада а лепа, а он их је после опсовао и ти су онда пришли и тукли су га, после је дошла полиција и испоставило се да….“.
Наредбодавни тон га прекиде констатацијом:
„Да је то градоначелниково обезбеђење?!“
„Да, он је тамо вечерао у ресторану, а они су били напољу, после је то било схваћено, кад га је полиција одводила…“.
Силуетино лице сада доби потпуно нови облик.
„Знате ли ви да је ваш син вређао и псовао грдоначелника! Знате ли шта је све изговорио! Полицајци су све чули, посведочиће!“
„Али њега су тукли пре тога“ – завапи човек – „свако би опсовао“.
„Свако!?“ – загрме силуета – „Слушајте ви, ваш син је врло безобразан и дрзак. Градоначелник је службено лице…“
„Па зар и док једе? Зар и његове гориле!?“.
„Знате шта, сад ја видим на кога је тај мали криминалац“
„Немојте тако, он је одличан студент фолозофије“
„Па је мало дошао из престонице у завичај да филозофира, је ли!?“
Човек осети језу у себи, језа се претвори у бунт, бунт у вољу. Сада му збуњеност и несигурност сасвим ишчезоше. Самоуверено рече:
„Ја сам дошао да поднесем кривичну пријаву, и дошао сам код вас и ви не можете да ме одбијете!“
Силуета се насмеја. „Добро“ – рече – „седите испред и напишите, после доле на писарницу па предајте“.
„Не“ – одговори човек – „Ја хоћу да је предам усмено на записник, то је моје право избора на који ћу начин да је предам, а ваша обавеза да мој избор поштујете и да сачините записник!“
„Нема проблема“ – рече силуета и отвори неку подебљу свеску – „“Хм, да видимо, данас је пети октобар“ – почешка се по глави – „Ево, први слободан термин је деветнести децембар… Ах то је време Никољдана. Ништа онда десети јануар, таман после празника“ – онда ускликну – „Ево бићете ми први рачунуајући од Божића!“
Човек силуету погледа презриво.
„Зар до тада да чекам?“
„Жао ми је. Ништа пре тога, али можете да напишете сами“.
„Али ја не знам како се пише кривична пријава“
„Онда научите. Довиђења!“
„Али…“
„Рекао сам довиђења! Напустите канцеларију или ће вас одавде изнети обезбеђење!“
„Могу ли барем папир да добијем?“
„Држи“ – силуета бучно додате тражену ствар – „А сад довиђења!“
Човек изађе. Врата се затворише. Чини му се да је олово је лакше од перца спрам тих врата. Седе на клупу. Уздахну. Људи и силуете пролазе ходником. Не разазнаје ко је ко. На другом крају опет неки смех. Гледа око себе. Нигде ни један адвокат. Шуштање папира из суседне канцеларије. Нигде ни један адвокат. Нема их више у граду. „Како да напишем кривичну пријаву“ – мисли се – „А шта и да напишем, шта ћу ако дођем и ја пред Кривокиту, шта онда тек“. Покуњен изађе из зграде. Боље да син прећути шта је било то вече, у супротном, јасно је чуо – притвор. Али како? Син му је одликаш на филозофији, он верује у грађански свест, у владавину права. Стотину пута је свом матором, како га је звао, објашњавао шта је појам слободе, критиковао га што се за њу не бори. Шета улицом. Нигде адвоката. Бадава, остаће му син у притвору, он је још млад да би схватао које су битке изгубљене. Говорио му је да су те 2014. године адвокати били у праву, да није могуће да свих дванест хиљада адвоката греши, да су они последња гарда слободе у временима када она почиње да се одузима, јер су они једини који не зависе од државе ко год да њом влада. А сада ни њих више нема. Завидели смо им на тој независности. Зато им нисмо помогли. Зато смо презриво гледали док протествују. Мисли ли смо „шта се они буне, лако је њима“. Завист чиста завист на слободи коју сами нисмо имали. Нисмо схватали да се поробљени никад и не боре. То могу само они слободни. То и јесте разлика – слободан се не постаје победом, већ одлуком да се у борбу ступи. То може само независан човек. Заболе га та мисао. Шта да каже жени. Шта да каже ћерци која од синоћ плаче. Због те независности ће му син остати у притвору. Скоро је стигао кући. Нигде адвоката. Остаће у притвору и неће постојати нико слободан и нико независан ко би за њега хтео и могао да се бори. Последња раскрсница, а нигде адвоката.