„Blog o štrajku u Srbiji iz ugla advokata“

“[dropcap style=“square“ color=“#ffffff“ bgcolor=“#dd9933″ font=“0″]D[/dropcap]obar dan “, ulazi čovek u zgradu suda, „Oprostite, gde se nalazi javni tužilac“. Na drugom spratu, odgovara neko. Na drugom spratu vrata zatvorena. Pokuca čovek, niko ne odgovara. Pokuca malo jače, sa druge strane i dalje tišina. Stidljivo se maši za bravu i bogobojažljivo otvara vrata, proviri nos, ugleda siluetu, i taman zausti da izgovori nešto, grubi glas ga naredbodavnim tonom prekida: „Ko vam je reko da uđete!? Čekajte ispred!“. Prolaze minuti. Ljudi ulaze i izlaze kroz ta vrata. Neko komentariše utakmicu od sinoć, poneko opisuje sliku do pola gole pevačice što je jutros osvanula na naslovnoj strani ko zna kakvih novina. Čeka čovek sve nervozniji. Ustaje sa klupe, ponovo kuca na vrata koja u tom trenutku otvori neko drugi ko je upravo pošao da izađe kroz njih, i taj beše u policijskoj uniformi, ali zastade na pola za trenutak, desnim ramenom okrenut prema čoveku, i pogledom uprtim ka silueti unutra kroz osmeh reče: „Ma ne, ja ću kupiti meso, ti samo ponesi pivo, Krivokitina žena će umesiti palačinke, otkad joj je muž postao sudija vazda hoće da čašćava“. Smeh. Desno uniformisano rame udari u čoveka. Umesto izvinjenja poprek pogled i izvežbani grč u usnama. Vrata na pola otvorena, iskrivljeni štok pa se sama već lagano zatvaraju. Pokretom koji nalikuje padajućem listu zavuče se čovek između njih i zida. Vrata mu dodirnuše grudi, glava mu iskrivljena na levo.
„Izvinite, da li ste vi javni tužilac“ – izgovori tiho.
„Ne, ja sam zamenik – ko vam je rekao da uđete!?“
„Možete li mi vi pomoći, ne znam koji je posao zamenika, znate meni su prebili sina dok je branio sestru….“.
„Čuješ li ti!? Ko ti je čoveče rekao da uđeš!? Izađi napolje čekaj red“.
U tom se ču tup udarac. Ona uniforma se vratila i naglom odgurivanjem vrata napravi buku i reče: „Zaboravih da te pitam, šta ćemo s onim studentom da radimo?“.
Silueta napravi upitni izraz lica: „S onim što je vređao gradonačelnika?! Ma ništa, neka ga kod tebe četres osam sati, posle ga izvedi pred Krivokitu pa ako još bude pominjao da ga je šamaralo obezbeđenje onda pritvor. Videćemo to večeras, ja mu evo pišem za ometanje službenog lica“.
Uniforma promrmlja nešto veselo i izađe napolje. Vrata čoveku ponovo padoše na grudi. Čini mu se da su teška kao olovo. Silueta opet promeni izraz lica:
„Šta ti reče da hoćeš?“.
„Pa, meni su pretukli sina sinoć, znate branio je sestru…“
„Ko pretukao, gde?“
„Pa sinoć na Markovoj stolici, šetao je sa sestrom, onda su im neki dobacivali vulgarnosti, za tu moju ćerku, znate ona je vrlo mlada a lepa, a on ih je posle opsovao i ti su onda prišli i tukli su ga, posle je došla policija i ispostavilo se da….“.
Naredbodavni ton ga prekide konstatacijom:
„Da je to gradonačelnikovo obezbeđenje?!“
„Da, on je tamo večerao u restoranu, a oni su bili napolju, posle je to bilo shvaćeno, kad ga je policija odvodila…“.
Siluetino lice sada dobi potpuno novi oblik.
„Znate li vi da je vaš sin vređao i psovao grdonačelnika! Znate li šta je sve izgovorio! Policajci su sve čuli, posvedočiće!“
„Ali njega su tukli pre toga“ – zavapi čovek – „svako bi opsovao“.
„Svako!?“ – zagrme silueta – „Slušajte vi, vaš sin je vrlo bezobrazan i drzak. Gradonačelnik je službeno lice…“
„Pa zar i dok jede? Zar i njegove gorile!?“.
„Znate šta, sad ja vidim na koga je taj mali kriminalac“
„Nemojte tako, on je odličan student folozofije“
„Pa je malo došao iz prestonice u zavičaj da filozofira, je li!?“
Čovek oseti jezu u sebi, jeza se pretvori u bunt, bunt u volju. Sada mu zbunjenost i nesigurnost sasvim iščezoše. Samouvereno reče:
„Ja sam došao da podnesem krivičnu prijavu, i došao sam kod vas i vi ne možete da me odbijete!“
Silueta se nasmeja. „Dobro“ – reče – „sedite ispred i napišite, posle dole na pisarnicu pa predajte“.
„Ne“ – odgovori čovek – „Ja hoću da je predam usmeno na zapisnik, to je moje pravo izbora na koji ću način da je predam, a vaša obaveza da moj izbor poštujete i da sačinite zapisnik!“
„Nema problema“ – reče silueta i otvori neku podeblju svesku – „“Hm, da vidimo, danas je peti oktobar“ – počeška se po glavi – „Evo, prvi slobodan termin je devetnesti decembar… Ah to je vreme Nikoljdana. Ništa onda deseti januar, taman posle praznika“ – onda uskliknu – „Evo bićete mi prvi računuajući od Božića!“
Čovek siluetu pogleda prezrivo.
„Zar do tada da čekam?“
„Žao mi je. Ništa pre toga, ali možete da napišete sami“.
„Ali ja ne znam kako se piše krivična prijava“
„Onda naučite. Doviđenja!“
„Ali…“
„Rekao sam doviđenja! Napustite kancelariju ili će vas odavde izneti obezbeđenje!“
„Mogu li barem papir da dobijem?“
„Drži“ – silueta bučno dodate traženu stvar – „A sad doviđenja!“
Čovek izađe. Vrata se zatvoriše. Čini mu se da je olovo je lakše od perca spram tih vrata. Sede na klupu. Uzdahnu. Ljudi i siluete prolaze hodnikom. Ne razaznaje ko je ko. Na drugom kraju opet neki smeh. Gleda oko sebe. Nigde ni jedan advokat. Šuštanje papira iz susedne kancelarije. Nigde ni jedan advokat. Nema ih više u gradu. „Kako da napišem krivičnu prijavu“ – misli se – „A šta i da napišem, šta ću ako dođem i ja pred Krivokitu, šta onda tek“. Pokunjen izađe iz zgrade. Bolje da sin prećuti šta je bilo to veče, u suprotnom, jasno je čuo – pritvor. Ali kako? Sin mu je odlikaš na filozofiji, on veruje u građanski svest, u vladavinu prava. Stotinu puta je svom matorom, kako ga je zvao, objašnjavao šta je pojam slobode, kritikovao ga što se za nju ne bori. Šeta ulicom. Nigde advokata. Badava, ostaće mu sin u pritvoru, on je još mlad da bi shvatao koje su bitke izgubljene. Govorio mu je da su te 2014. godine advokati bili u pravu, da nije moguće da svih dvanest hiljada advokata greši, da su oni poslednja garda slobode u vremenima kada ona počinje da se oduzima, jer su oni jedini koji ne zavise od države ko god da njom vlada. A sada ni njih više nema. Zavideli smo im na toj nezavisnosti. Zato im nismo pomogli. Zato smo prezrivo gledali dok protestvuju. Misli li smo „šta se oni bune, lako je njima“. Zavist čista zavist na slobodi koju sami nismo imali. Nismo shvatali da se porobljeni nikad i ne bore. To mogu samo oni slobodni. To i jeste razlika – slobodan se ne postaje pobedom, već odlukom da se u borbu stupi. To može samo nezavisan čovek. Zabole ga ta misao. Šta da kaže ženi. Šta da kaže ćerci koja od sinoć plače. Zbog te nezavisnosti će mu sin ostati u pritvoru. Skoro je stigao kući. Nigde advokata. Ostaće u pritvoru i neće postojati niko slobodan i niko nezavisan ko bi za njega hteo i mogao da se bori. Poslednja raskrsnica, a nigde advokata.