Господине Кузмановићу, недавно је објављена књига која носи наслов Усташка зверства. Можете ли нам нешто више рећи о књизи?

Јесте, из штампе је изашла крајем 2020, тако да је њен пут и живот међу читаоцима практично почео ове године. У питању је зборник докумената, а књига обухвата одабир архивске грађе и то: 165 докумената и 63 фотографије, које је приредио др Милан Кољанин, историчар и стручњак за теме из Другог светског рата. Та документа су до сада била непозната академској и широј јавности. Документа су преведена са немачког оригинала на српски језик. Она аутентично сведоче о највећим страдањима и усташким зверствима 1941. и 1942. године, посебно над српским народом. Хвала вам што преко ваших новина имам прилику да промовишем ову важну истину, с обзиром на то да су то документа немачке провенијенције. Настајала су у немачким обавештајним органима – у Служби полиције и Служби безбедности. Дакле, немачки окупатор је стваралац ових докумената. И то им даје на објективности. Ово ће свакако допринети да се што више наших грађана у Србији, али и широм света упозна са документима која белодано сведоче о догађајима 1941–1942, у такозваној Независној Држави Хрватској, која је била плод усташке и фашистичке идеологије.

Зашто је ова књига толико значајна?

Зато што ово није још једна од уобичајених књига које се појављују и које говоре о разним проблемима, односно догађајима какви су и страдање људи у Другом светском рату. Ова документа су настала у време када су злочини вршени, дакле у реалном времену. Када су усташки војници за време постојања НДХ чинили злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, немачки обавештајни органи су чинили записнике и прикупљали документа о тим злочинима за своје више надлежне органе. Ово нису документа писана четрдесет пете, четрдесет шесте, када су комунистички победници писали историју и када они који дају изјаве, свесно или несвесно, по сећању дају изјаве које не морају бити истините.

У књизи се налазе документа која до сада нису била доступна нашој јавности, чија су то документа и о чему сведоче?

Овде имамо прилику да читамо, односно проучавамо оригинална докумената из немачких обавештајних органа, из Абвера, Гестапоа и других немачких окупационих обавештајних органа на простору НДХ, и на простору бивше Југославије односно на територији данашње Републике Србије, када су немачки обавештајци прикупљали та документа. Међу тим документима се налазе документа која сведоче о првом великом злочину на простору бивше НДХ, који се десио на подручју Бјеловара, када је за Васкрс 28. априла 1941. године, значи већ двадесетак дана после оснивања НДХ, почињен велики злочин над српским народом, где је побијено две стотине Срба, цивила, сељака из села Гудовац поред Бјеловара. Ово нису извештаји ког су сачинили партизански или комунистички органи после Другог светског рата, него немачки обавештајни органи и та документа су извори првог реда, не само историчарима, научницима и стручној јавности, него могу бити полазна основа и за истражне органе.

О чему сведочи ова књига?

Она сведочи о усташким злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима на простору НДХ. Између осталог и о томе да је од Осијека, Тење, Боботе, Трпиње, Бршадина (све српска села), па до Земуна, побијено на хиљаде људи (и деце), пре свега Срба, али и Рома над којима је почињен геноцид, са списковима оних који су нестали. Не знам да ли ви знате да је у српском селу Бобота, код Вуковара, одакле и ја потичем, до пре почетка Другог светског рата живело око пет стотина Рома и да су скоро сви побијени: Можда је остао један или два члана ромске заједнице. Сећам се као дете да смо ту улицу звали Цик сокак и да је у њој био Рамо Циганин, како смо га звали. У току тог рата на целој територији НДХ, двадесет осам хиљада Рома је убијено. Учињено је истребљење ромског народа – геноцид који је починила усташка држава. Према званичном попису из 1948. године, у Социјалистичкој Републици Хрватско је живело свега четири стотине педесет људи ромске националности.

Зашто је све ово јако битно, можете ли појаснити нашим читаоцима?

Зато што се у последње време у хрватској историографији појављују ревизионистичке тенденције. Између осталих постоји “Удружење за истраживање троструког логора Јасеновац“, које жели да докаже да је логор Јасеновац постојао у Другом светском рату, а да су после Другог светског рата тамо страдали хрватски војници, усташе и домобрани и да је Јасеновац 1948. служио за хрватске заточенике са Голог отока. Ово је ноторна неистина. Јер постоје оригиналне фотографије из 1945. године где се види да је логор Јасеновац потпуно уништен. Хрватски ревизионисти Јасеновац желе да представе као радни логор, а не као концентрациони логор. Та се ревизионистичка прича спроводи већ десетину година и то је веома опасно. Нажалост овде нису само у питању Хрвати, јер има и неколико Срба, који раде против сопственог народа, чак има и оних Срба чији су преци страдали у логору и који покушавају истину да замене неистином. И ако нисте знали да вам кажем да је у хрватској војсци па и усташама, током Другог светског рата било тринаест генерала који су били етнички Срби. Зато кажем да се за истину треба борити сваки дан, а најбољи начин је да на видело износимо оваква документа.

Сва ова документа су дигитализована и она се налазе на сајту Архива Војводине, тако да сваки наш грађанин, сваки човек из целог света и сваки ваш читалац може да их погледа и да се увери у њихову аутентичност на нашој веб страници www. arhivvojvodine.org.rs. Поред тога смо их одштампали у пет стотина примерака колики је тираж ове књиге и проследили у 180 библиотека у Србији.

За превођење ових докумената са српског на енглески језик добили смо подршку Министарства културе Републике Србије, нашег оснивача, Покрајинске владе АП Војводине – господина Игора Мировића, као и председника државе господина Александра Вучића. Добили смо подршку и благослов владике бачког господина Иринеја и владике славонског господина Јована. Монахиња Марија из манастира Јасеновац је осликала ову иконичну слику која краси корице, и једна је у низу слика са изложбе „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења”.

Јесу ли ваша истраживања о овим страшним зверствима завршена и колико тачно докумената имате преведених са немачког на српски језик?

Сва наша истраживања везана за ова документа смо привели крају. Има око четири стотине шездесет докумената и око шест стотина писама. Угледни историчар др Милан Кољанин је у књигу “Усташка зверства“ уврстио 165 докумената (и 63 фотографије). Наш је задатак да их изнесемо пред лице јавности. И зато хвала и вама на подршци. Замислите каква су све зверства почињена над српским народом, да су се чак и неки Хрвати, писаним путем, обраћали надбискупу Алојзију Степинцу, описујући страшне злочине над српским народом у НДХ.

Да ли сте ову књигу послали на неке важне светске адресе?

Да, јесмо. На многе. Поред осталих ову смо књигу послали Римском папи Франциску у Ватикан. Морам да вам укажем на моје велико чуђење када ми је сам папа одговорио и захвалио на књизи и да ће ме помињати у својим молитвама. И да ће књига бити у њиховој библиотеци и говорити о злочинима који су се догодили. То је за мене заиста велико и пријатно изненађење, а оваква врста литературе долази на тако важна места, као што је Ватиканска библиотека. Књигу смо послали и у Вашингтон, у Конгресну библиотеку, али и у Центар за истраживање холокауста у Вашингтону, затим у немачке библиотеке, у Израел, у Русију… Наш план је да ову књигу преведемо на енглески, хебрејски и руски језик, како би била доступна људима у целом свету а посебно у Израелу и Русији. Тиме настављамо нашу мисију. Овде се налазе документа из 1941/42. године, у којима се налазе имена жртава и имена злочинаца. Само да нагласим да наслов „Усташка зверства”, нисмо дали ми као жељу да будемо сензационални, то је наслов који је том досијеу дала немачка Обавештајна служба, која је те злочине истраживала и који смо ми преузели као наслов за књигу.

И за крај, реците где и како се може набавити књига и имате ли неку поруку за Србе који живе у Аустралији?

 Књига је доступна свима у дигиталној форми на сајту Архива Војводине. А за ваше читаоце, моју сабраћу Србе у далекој Аустралији, желим да пренесем поруку љубави, братства и разумевања. Хвала вам што нисте заборавили своју отаџбину и свој српски народ. Показује се да што сте даље то више бринете и волите родну груду. А Срби из Аустралије су у својој љубави према Србији и свом народу најревноснији. Ви сте наш понос. Знајте да без изучавања страдања нашег народа у Првом и Другом светском рату и усташких злочина и сагледавања свих специфичности и бруталности „усташког коначног решења” светска историографија Другог светског рата није потпуна. У том смислу, неопходно је да истина уђе у колективну меморију човечанства и да кроз књиге и документарне филмове, остане трајни запис као опомена и обавеза да се сећамо да усташка НДХ више никада не сме да се понови.

Скоро нисам видела неког ко је на функцији директора а да је тако вредан у свом послу као ви, хвала вам на издвојеном времену и желим вам пуно среће у даљем раду.

Хвала вам на лепим речима и хвала вама још једном на прилици да читаоцима Српског гласа представимо наш рад и наша истраживања.

Гроздана Драгичевић-Тодориновић