Глумица, музичарка, песникиња, новинарка, фото-модел, интелектуалка са покрићем (редослед није важан)… И још више од тога: једна нормална девојка која живи у свету који нас окружује и која је увек спремна да помогне, да вас насмеје, да вас орасположи и врати веру у боље сутра. Она свира гитару и виолину, пева, плеше, бави се кик-боксом… И изнад свега: има харизму.

Искрено, имао сам проблема да је наговорим на овај интервју. На моје инсистирање, пре више од годину дана, лаконски је одговорила: “Mожда и буде остварив кад се овај свет покрене из застоја у којем смо се затекли, а који је сваког ограничио на неки начин…”

Такође је захвалила на понуди, уз образложење да “тренутно није сконцентрисана на себе”, напоменувши да би можда било добро “неком другом приликом”. И, дочекасмо и ту “другу” прилику.

Некада је играла и кошарку, а у Аустралију је стигла из Београда 1998.

Она је Александра Катановић, рођена у Плашком, у кршној Лици, али воли да је једноставно зовете АЉА ПЕСМЕ што је на неки начин и њен заштитни знак на друштвеним мрежама, али и у свету уметности.

Ова млада и свестрана девојка која има много обавеза, играјући у разним серијама на ТВ каналима Аустралије, на самом почетку, а на молбу да се сама представи нашим читаоцима, каже:

Док радим на аустралијској ТВ сцени националног канала АБЦ и комерцијалних телевизија Канал 7, 9 и 10 у служби специјализованог статисте, глумице или фото-модела, уједно дајем све од себе да допринесем и српској дијаспори и српској култури кроз своју поезију и музику и писањем за Српски Глас, недељне новине које воде власница, предивна Живана Јовановић, и уредник Жељко Продановић. Стасала сам у Аустралији и овде сам завршила вишу музичку школу и на Универзитету Монаш дипломирала политичке науке, међународне студије и журналистику, али моје корење остаје чврсто укопано у тло плашчанске долине мајке Лике, а мој идентитет уско везан уз матицу Србију која ме је подигла на свом млеку у београдском блоку 21.

Пошто у суперлативу говориш о Српском гласу, да ли би могла да сублимираш твој ангажман у листу који је недавно прославио три деценије постојања, а такође и да нас “уведеш” у твој свет испред филмске камере?

Радећи за Српски Глас имам част да радим интервјуе, и да остварим дивна пријатељства са многим познатим глумцима и музичарима из Србије и широм Балкана, а радећи пред аустралијским видео и фото-камерама да сарађујем, а понекад и другујем, са глумцима из Аустралије, Новог Зеланда и Америке. Била сам лице у лице са познатим глумцима које сам обожавала као дете, попут Луси Лолес (Lucy Lawless) познатије као Ксена – Принцеза Ратница (Xena: Warrior Princess). Волим стрељаштво и поседујем лук и стрелу, мање због стандардне дечје игре каубоја и Индијанаца, а више због лика Ксене која је девојчице инспирисала на физичку спремност и вештину. Тако ме је приметио и познати аустралијски каскадер Расел Фрост који је између осталог био дублер Николасу Кејџу у филму Код Судбине (Knowing), па је почео да ме тренира за улоге базиране на мом претходном тренирању кик-бока и кондицији.

Позната си и по томе што имаш јаке и чврсте ставове о животу. Све се то рефлектује и на твоје филмске ангажмане. Дипломирала си Политичке науке. Хајде да нам све то укратко објасниш?

Нека од мојих најлепших животних искустава везана су управо за људе који су задовољни сами собом. Увек говорим – да бисмо се ставили у позицију да допринесемо свету и нама самима не смемо тривијализовати ни једну вештину. Једног дана ће нам требати и тај чекић, дизалица за кола, математичка формула, кист, књига, лопата, клизаљке, исто као што је и мени за глуму изненађујуће помогао тренинг за ватрогасца, па сам тако добила први посао на једној од најпознатијих ТВ серија овде и у Енглеској “ Neighbours”. После су ме звали из серија попут “My life is murder”, “Halifax”, “Clickbait”, “The Fires”, шоу програма попут “ Mad as Hell”, реклама попут “Melbourne Tourism”, “Australian Election”, “Lean Cuisine”, филмова попут “ Sucker Punch” итд.

Ти си готово у свему, да тако кажем, своја. Увек налазиш сврху у свему, а посебно у областима у којима активно учествујеш и на којима несебично радиш. Грешим ли, или..?

Верујем да бисмо требали да проводимо време радећи оно са чим би и Господ Бог био задовољан док нас посматра. Држимо се домена који нам прија, а који ником не штети, јер сви смо ми битни чиниоци људске расе. Не копирајмо никога – будимо аутентични, јер то што си “ти” нико не може бити бољи од тебе самог. Свако од нас има неку сврху. Ја своју највише налазим у песништву и музици где људима на неки питом начин могу рећи да нису сами, да све нас боли кад примимо ударац и радује кад добијемо осмех.

Пре нешто више од једне деценије издала си збирку песама. И она се, по свему судећи, уклапа у твој уметнички опус али и на погледе у целини. Ретко ко као песник може кроз стихове причати. Реци нам нешто о томе?

Иако песници за време свог живота углавном нису “кул”, дајем све од себе да песништво опет буде “ин”. Легендарни Борисав Ђорђевић Бора – Чорба је збирку песама коју сам написала “Модерна Времена – Аља Александра Катановић” препоручио за штампу и написао предговор. Нулти примерак чува Национална Библиотека Србије, а збирка је изашла на београдском сајму књига 2010. објављена од стране издавачке куће “Мирослав” Нови Београд.

Није лако отворити срце потпуно и пред свима, али кад људе дотакне моја поезија и песме које компонујем и свирам, а које качим на Јутјуб канал “Alja Pesme Official” и Фејсбук профил “Alja Pesme”, то је комплетно разоружавајући осећај. Међу мојим песмама, на моју велику радост, налази се и песма “Волим те ван здраве памети” чији сам текст написала на музичку композицију креирану од стране угледног и широко познатог гитаристе Драгана Урошевића Уроша (Ex-Osvajači).

Ми обично практикујемо да оне које интервјуишемо, замолимо да дају неки савет, да се на неконвенционалан начин обрате нашим читаоцима, нашим људима, свима којима ова Планета нешто значи, па тако и теби остављамо на вољу да упутиш неку поруку.

Вашим читаоцима и српској заједници у целини бих поручила да послушају не само старије мудре људе, већ све разумне људе који су ходали разним стазама између врха и дна, јер ако су се држали здравих моралних вредности стекли су невероватно вредна искуства и покупили зрнца мудрости и вештине потребне за лакши живот.

То је посебно битно у данашње доба. Све земље Новог Света су откривене, светске силе које су опстале кроз историју, посебно кроз последња 4 века социјално-политичко-економских промена се такмиче у освајању свемира. Технолошко доба задње три деценије еволуира у биотехнологију. У људима постоји отпор према свему томе, јер прошлост нас је научила да будемо опрезни, али живот нема рикверц, већ само избор брзина за унапред. Још увек су са нама људи који су возили запрежна кола, а ту су и деца која савлађују технологију пре него што савладају језик. Резултат је велики социјални набој у доменима свих земаља. Доток информација је огроман, а чак и стручњаци имају проблема да их обраде. Нико од нас није једини који се једва сналази у свему томе.

Тренутно се уводе многи параметри и закони који би нам одредили смернице и ја искрено верујем да је то за наше добро, али не одбацујем опрез. Даћу вам пример кроз упитну аналогију – Колико је људи погинуло градећи Кинески зид који је имао сврху да заштити Кину од монголских напада? Тако је и данас са Ковидом. “Trial and error” што би рекли Енглези. Срби би рекли “Двапут мери, трећи пут сеци”, јер ми много више нагињемо опрезу од њих.

Раде Берак, портал ‘Свет Аустралија’