Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd

Pesme su izraz najboljega u jednom narodu i kao što je svaka šala pola istine, tako i pesma, možda i najslikovitije govori o jednom narodu, o prošlosti, o sadašnjosti, ali i o karakteru jedne nacije. Dok slavimo, poptuno neočekivano, zato i još radosnije, fantastičan uspeh mladih srpskih fudbalera, šampiona sveta, ali i druge sjajne podvige naših sportista, širom planete, mislim o autoru pesme, „Niko nema što Srbin imade’’. Koliko je bio u pravu.

Englezi, ostaju Englezi, pa i posle toliko odluka na štetu Srba u istoriji, iz njima poznatih razloga, odlučili su da posle dvadeset godina, taman kad je izgledalo da se situacija na Balkanu koliko toliko stabilizuje, podnošenjem tkz. Rezolucije o Srebrenici, uzburkali su strasti i doveli do novih tenzija, s mogućim nesagledivim posledicama. Napisah da ne znam zašto su to Englezi učinili u ovom trenutku, ali znam, da im namere nisu čiste i da iza njihove odluke stoji nešto nečasno i nečisto. Kao i uvek u istoriji.

I ptice na grani znaju da muslimani dvadeset godina manipulišu žrtvama u Srebrenici, i da kroz čitavo ovo vreme, pokušavaju javnost ubediti da su oni daleko najveće i skoro pa jedine žrtve u prošlom građanskom ratu. Po mojem mišljenju, s obzirom da Hitler nikad nije optužen ni osuđen za genocid, Srbi bi u slučaju Srebrenice, bili jedini u istoriji sveta, proglašeni genocidnim narodom, što bi naravno, i politički i geostrateški ali i kulturološki, ostavilo pečat strašne krivice na Srbe, one koji žive danas, ali i one u budućnosti. Ali, da sa nekoliko rečenica pokušam odgovoriti na pitanje, ko i kako Srbima nameće genocid?

Po definiciji, genocid znači udruživanje jednog naroda u cilju uništenja drugog naroda, da se zatre postojanje tog naroda i da se taj prostor, na kojem je izvršen genocid, potpuno etnički očisti, bez tragova postojanja tog pobijenog naroda. Ako je u Srebrenici izvršen genocid, onda su stotine današnjih gradova i sela u bivšoj BiH, rezultat genocida. Da ne pišem o nacionalnoj strukturi u drugim krajevima bivše Jugoslavije, u kojoj Srba više nema.

Ako su Srbi izvršili genocid u Srebrenici, kako muslimani to mogu pravdati međunarodnim pravom, kad se zna da je načelnik tog grada u Republici Srpskoj, musliman? Kako je moguće da je Republika Srpska izvršila genocid, kad je potpredsednik te srpske države musliman? Zamislite da je posle strašnog genocida Turaka nad Jermenima, Jermen postavljen za predsednika Jermenije, ili da je u NDH Srbin bio poglavnik?

Zar srpske žrtve, koje osim Srba niko ne pominje, ne zaslužuju, u najmanju ruku pijetet i nisu li Srbi pobijeni u regionu Srebrenice, žrtve ili kolateralna šteta? Ako je Srebrenica genocid, kako tretirati Jasenovac, Jadovno, Koritsku jamu, glinsku crkvu ili zločinačku akciju „Oluja“? Što i kako sa zločinima nad Srbima Sarajeva? Postoji li među muslimanima političar koji će da prihvati realnost da je u bivšoj BiH bio građanski rat u kojem su stradali predstavnici sve tri zaraćene strane i u kojoj su muslimani naseli suludom tvorcu „Islamske deklaracije’’ Aliji Izetbegoviću, koji je prvo prihvatio, pa onda, verujem po savetu Engleza, odbio Kutiljerov plan. Isto kao što je ovih dana, sin ratnog zločinca, Bakir Izetbegović, opet mislim po naredbi iz Londona, odbio da u posetu primi predsednika Srbije. Tobože, zbog zahteva Srbije za izručenjem fukare, probisveta i krvoloka, Nasera Orića. Možda će i on kao babo mu Alija, ostati zapisan u istoriji kao musliman koji je najviše ojadio muslimane. Babo zbog Kutiljera, a Bakir zbog Nasera. Zamislite državu u kojoj je interes naroda podređen interesima pojedinca, bilo kojeg, a posebno lika kao što je Naser Orić.

I dok muslimani uz pomoć Engleza pokušavaju Rezolucijom ojaditi a možda i gore od toga, Republiku Srpsku, verujem da Rusija neće dozvoliti da ovaj sramotni engleski akt, koji malo ko razume, prođe u UN. Nešto mislim, kako bi svet izgledao, da postoji usvojena Rezolucija o engleskim genocidima? Upravo tako, genocidima, a ne genocidom.
Bilo je lakše familijama ubijenih Srba, kad bi Orić stigao u Beograd, grad njegove mladosti. Imao bi priliku da čuje kako je klao i kopao oči srpskim civilima, u ime nezavisne mu Bosne. Kazna je najmanje važna, jer ljudski rod, ma kakav bio, još nije izmislio dovoljno tešku kaznu za takve zločince. Kakva je Srbija država, možda mu se posreći da bude pušten kao Veljko Marić, koji je, tek kad je stigao u Hrvatsku, priznao da je početkom rata ubio Srbina Milana Stjepčevića. Ali, i da je još 1985. godine u Grubišnom polju, ubio jednog policajca. Naravno, to mu je dalo najbolji legitimitet, pa ga je Tuđman postavio za oficira njegovih zločinačkih hordi, i pri tom ga odlikovao. Kao i masu zlikovaca pristiglih iz svih krajeva sveta, koji su kao njegovi generali u ratu, ogrezli u zločinu nad Srbima.

Mi smo Srbi navikli da nas ne vole, a za dobrim se konjem prašina diže. I dok oni slave ratnog zločinca Orića, mi slavimo svetske šampione , „orliće“.