Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд
Песме су израз најбољега у једном народу и као што је свака шала пола истине, тако и песма, можда и најсликовитије говори о једном народу, о прошлости, о садашњости, али и о карактеру једне нације. Док славимо, поптуно неочекивано, зато и још радосније, фантастичан успех младих српских фудбалера, шампиона света, али и друге сјајне подвиге наших спортиста, широм планете, мислим о аутору песме, „Нико нема што Србин имаде’’. Колико је био у праву.
Енглези, остају Енглези, па и после толико одлука на штету Срба у историји, из њима познатих разлога, одлучили су да после двадесет година, таман кад је изгледало да се ситуација на Балкану колико толико стабилизује, подношењем ткз. Резолуције о Сребреници, узбуркали су страсти и довели до нових тензија, с могућим несагледивим последицама. Написах да не знам зашто су то Енглези учинили у овом тренутку, али знам, да им намере нису чисте и да иза њихове одлуке стоји нешто нечасно и нечисто. Као и увек у историји.
И птице на грани знају да муслимани двадесет година манипулишу жртвама у Сребреници, и да кроз читаво ово време, покушавају јавност убедити да су они далеко највеће и скоро па једине жртве у прошлом грађанском рату. По мојем мишљењу, с обзиром да Хитлер никад није оптужен ни осуђен за геноцид, Срби би у случају Сребренице, били једини у историји света, проглашени геноцидним народом, што би наравно, и политички и геостратешки али и културолошки, оставило печат страшне кривице на Србе, оне који живе данас, али и оне у будућности. Али, да са неколико реченица покушам одговорити на питање, ко и како Србима намеће геноцид?
По дефиницији, геноцид значи удруживање једног народа у циљу уништења другог народа, да се затре постојање тог народа и да се тај простор, на којем је извршен геноцид, потпуно етнички очисти, без трагова постојања тог побијеног народа. Ако је у Сребреници извршен геноцид, онда су стотине данашњих градова и села у бившој БиХ, резултат геноцида. Да не пишем о националној структури у другим крајевима бивше Југославије, у којој Срба више нема.
Ако су Срби извршили геноцид у Сребреници, како муслимани то могу правдати међународним правом, кад се зна да је начелник тог града у Републици Српској, муслиман? Како је могуће да је Република Српска извршила геноцид, кад је потпредседник те српске државе муслиман? Замислите да је после страшног геноцида Турака над Јерменима, Јермен постављен за председника Јерменије, или да је у НДХ Србин био поглавник?
Зар српске жртве, које осим Срба нико не помиње, не заслужују, у најмању руку пијетет и нису ли Срби побијени у региону Сребренице, жртве или колатерална штета? Ако је Сребреница геноцид, како третирати Јасеновац, Јадовно, Коритску јаму, глинску цркву или злочиначку акцију „Олуја“? Што и како са злочинима над Србима Сарајева? Постоји ли међу муслиманима политичар који ће да прихвати реалност да је у бившој БиХ био грађански рат у којем су страдали представници све три зараћене стране и у којој су муслимани насели сулудом творцу „Исламске декларације’’ Алији Изетбеговићу, који је прво прихватио, па онда, верујем по савету Енглеза, одбио Кутиљеров план. Исто као што је ових дана, син ратног злочинца, Бакир Изетбеговић, опет мислим по наредби из Лондона, одбио да у посету прими председника Србије. Тобоже, због захтева Србије за изручењем фукаре, пробисвета и крволока, Насера Орића. Можда ће и он као бабо му Алија, остати записан у историји као муслиман који је највише ојадио муслимане. Бабо због Кутиљера, а Бакир због Насера. Замислите државу у којој је интерес народа подређен интересима појединца, било којег, а посебно лика као што је Насер Орић.
И док муслимани уз помоћ Енглеза покушавају Резолуцијом ојадити а можда и горе од тога, Републику Српску, верујем да Русија неће дозволити да овај срамотни енглески акт, који мало ко разуме, прође у УН. Нешто мислим, како би свет изгледао, да постоји усвојена Резолуција о енглеским геноцидима? Управо тако, геноцидима, а не геноцидом.
Било је лакше фамилијама убијених Срба, кад би Орић стигао у Београд, град његове младости. Имао би прилику да чује како је клао и копао очи српским цивилима, у име независне му Босне. Казна је најмање важна, јер људски род, ма какав био, још није измислио довољно тешку казну за такве злочинце. Каква је Србија држава, можда му се посрећи да буде пуштен као Вељко Марић, који је, тек кад је стигао у Хрватску, признао да је почетком рата убио Србина Милана Стјепчевића. Али, и да је још 1985. године у Грубишном пољу, убио једног полицајца. Наравно, то му је дало најбољи легитимитет, па га је Туђман поставио за официра његових злочиначких хорди, и при том га одликовао. Као и масу зликоваца пристиглих из свих крајева света, који су као његови генерали у рату, огрезли у злочину над Србима.
Ми смо Срби навикли да нас не воле, а за добрим се коњем прашина диже. И док они славе ратног злочинца Орића, ми славимо светске шампионе , „орлиће“.
