Приче са путовања оца Николе Билића Опело у Лајтнинг Риџу

Пре 27 година основах са добрим људима и благословом Цркве групу црквене јединице статуса „мисионарска парохија“. Дадосмо јој име Светог Георгија на предлог покојног Ђуре Медића. Ту се одувек лепо радило и ради, па може штошта лепо да се напише или доживи у тој малој духовној оази. Мењали су се ту пароси и остало, али некако се иде напред… Одавно нисам парох овде, али ме добрина понекад однесе тамо, ето ради неких опела и сл.

Тако сам пре две – три године ишао на опело и парастосе хаџи – Душану Малиновићу који је добро познат како у Лајтнинг Риџу, тако и у Хилендару, Србији, Републици Српској итд. Овог пута преминуо нам је Војислав Борковић. Он беше први секретар наше црквене јединице у Лајтнинг Риџу. Радило се, писало се, путовало се… Ова три радна глагола се односе и на покојника – секретара Воју. Био је добар човек, домаћин, муж, родитељ и деда. Остала је иза њега животна сапутница му Добрила, син и ћерка и 4 унучади. Било ми је лако да говорим на опелу о покојнику, јер беше лепих ствари да се каже.

Елем, ја као бивши парох идем да опојем првог нашег секретара јер ради ситуације изазване корона вирусом парох из Бризбејна не може да дође у другу државу. Много сам пута одлазио у  ову моју бившу парохију, као и у осталих  девет на броју. Најдража ми беше Дарвин па Лајтнинг Риџ, хоћу рећи најмање сам овде имао незгода ( ако сам овде имао најмање колико је онда било у осталим!?). Овде сам долазио два пута са велим ризиком од поплава, једном од пожара и овог пута у страху од полиције. Зашто? Због ситуације изазване корона вирусом и забране кретања из Сиднеја у унутрашњост, али решио сам да идем, па „шта Бог да“, како каже наш народ.

Возим се кроз ову, још увек доброплодну и преблагословену Земљу, али како наступи зло лажи око короне и сл. видимо колико смо изгубили. „Имадосмо – не знадосмо, изгубисмо – познадосмо“. Крећем врло рано те не могу навратити поред гроба ћерке Босе јер гробље није откључано. Жао ми је, али тако је. Иначе, то је свега око 500 метара до гробља. Не може. Ваљда ћу кад се будем враћао.

Одлазим пошто ми је узгред за Батурст и причестих нас петоро, па даље. Батурст је далеко од Сиднеја само 210 километара па напред ка Лајтнинг Риџу. Идем даље кроз ову Богом благословену земљу. Па то је права правцата уживанција. Зеленило, обрадиве фарме, фарме као пашњаци. На истим су коњи, говеда, овце да се човек нагледати не може. Милина.

Превалио сам тих 728 километара и дошао до чувеног места познатог по опалима. Зауставих ауто и усликах сам себе поред знака, саобраћајног знака где пише име места и број становника, тј. пише име места са знаком упитник, јер се не зна колико има становника. Прођох кроз место и дођох до нашег храма. То је наш српски градић Пејтон. Наша лепа црква – храм, све потребне просторије, светосавски дом, два – три стана за издавање, зградица за печење прасића и ту је један станчић.

Лепо је ограђено, до улице камени зид, а онда гвоздена ограда, леп натпис на оба језика „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА“. Има доста дрвећа, највише маслине али и друго. Имали су леп велики лимун. Долазио је неки и брао лимунове. Неки су му бранили. Он је касније дошао и посекао нам је лимун.

Због ситуације око корона вируса, нико не сме да ме сачека. Већ је договорено – улазим у откључано, окрепљујем се, пишем , стављам ствари које сам донео где треба итд. Већ је испланирано да у суботу, 17. октобра буде Литургија, па опело нашем драгом Војиславу. Договорисмо се да буде Литургија и у недељу. Веле неки, из неких разлога не могу доћи у суботу, па онда и у недељу. Истини за вољу, неки од тих не дођоше ни у недељу на Свету Литургију. Беше ми жао, али не и криво. Не љутим се, али жалим. Па овде је литургија три-четири пута годишње и ето не долазе неки…..

Одслужих Литургију и опело, а на гробљу сахрана. Вели Новак Новаковић да није било веће сахране овде јер беше заиста доста народа.  Док се народ разилазио са гробља, ми неки смо ишли од гроба до гроба и преливао сам их вином, као што смо се раније договорили и написали на папир на чији све гроб идемо: Душан, Влајко, Миленко, Мирко, Раде, Радан, Јованка, Миливој… Како међу уснулима, тако и међу живима – слабо има жена. Тако да ми годинама цео српски Лајтнинг Риџ личаше на један мушки манастир, а сад поготово. Вели поменути Новак да је последњих година много помрло Срба овде, а слабо их се досељава. Као и у Хилендару, долазе и умиру, а не рађају се…

Отидосмо на даћу, а поподне на место где је покојник некад живео и радио, тачније вадио опал. У вече сам сам отишао у клуб да се подсетим на старе дане кад сам био млад. У клубу ме зауставише, тражили су ми податке и информације о томе да ли сам вакцинисан и на крају ме пустише унутра. Гледали су свештеника чудно и дуго, али ја сам на то навикао. Приђе ми један младић те ми рече да је православни из Ирака, позвах га на Литургију сутра али није дошао. Замолих једну девојку те ме услика и послах многима слику како „шенлучим“ са две кокте.

У недељу литургија, чај и на пут. Пут ми је далек.  Стани, крени, одмори, наточи горива… стигох кући. Опет не навратих на гробље, касно је. Затворено је.

Сав срећан стигох. Али нема ми кључа, па нигде. Ово савремено, па палиш ауто без кључа.  Нема те нема. Ноћих, а кола откључана. Пробах други дан све могуће комбинације. Не вреди. Одемо Милан и ја ка Лајтнинг Риџу скоро двеста километара да бих препознао гаражу где сам последњи пут стајао, али нема ништа. Вели Милан: „Оче Никола, ако ти можеш да упалиш ауто онда су кључеви у ауту“. Нађох кључ испод седишта сувозача. И опет проћох са Миланом тамо и овамо у великој журби и опет не одох до гроба наше ћерке да обавим помен што увек и чиним. Нека је Војиславу и нашој ћерки Боси покој души, а нама здравље и весеље. Амин.

Поле писања- пост скриптум

Знам да је и ово опширно. Данашњи човек нема стрпљења да чита. Мора да се види ова емисија, мора она, мора да се телефонира овом, мора оном. Стижу поруке са свих страна као да смо нека централа… Али кад би човек поред сваког пасуса застао те размишљао у правцу у којем тај пасус упућује било би много боље. Било би интересантније, дуката ми!

Никола Билић

Сиднеј

 

 

 

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.