Pre 27 godina osnovah sa dobrim ljudima i blagoslovom Crkve grupu crkvene jedinice statusa „misionarska parohija“. Dadosmo joj ime Svetog Georgija na predlog pokojnog Đure Medića. Tu se oduvek lepo radilo i radi, pa može štošta lepo da se napiše ili doživi u toj maloj duhovnoj oazi. Menjali su se tu parosi i ostalo, ali nekako se ide napred… Odavno nisam paroh ovde, ali me dobrina ponekad odnese tamo, eto radi nekih opela i sl.
Tako sam pre dve – tri godine išao na opelo i parastose hadži – Dušanu Malinoviću koji je dobro poznat kako u Lajtning Ridžu, tako i u Hilendaru, Srbiji, Republici Srpskoj itd. Ovog puta preminuo nam je Vojislav Borković. On beše prvi sekretar naše crkvene jedinice u Lajtning Ridžu. Radilo se, pisalo se, putovalo se… Ova tri radna glagola se odnose i na pokojnika – sekretara Voju. Bio je dobar čovek, domaćin, muž, roditelj i deda. Ostala je iza njega životna saputnica mu Dobrila, sin i ćerka i 4 unučadi. Bilo mi je lako da govorim na opelu o pokojniku, jer beše lepih stvari da se kaže.
Elem, ja kao bivši paroh idem da opojem prvog našeg sekretara jer radi situacije izazvane korona virusom paroh iz Brizbejna ne može da dođe u drugu državu. Mnogo sam puta odlazio u ovu moju bivšu parohiju, kao i u ostalih devet na broju. Najdraža mi beše Darvin pa Lajtning Ridž, hoću reći najmanje sam ovde imao nezgoda ( ako sam ovde imao najmanje koliko je onda bilo u ostalim!?). Ovde sam dolazio dva puta sa velim rizikom od poplava, jednom od požara i ovog puta u strahu od policije. Zašto? Zbog situacije izazvane korona virusom i zabrane kretanja iz Sidneja u unutrašnjost, ali rešio sam da idem, pa „šta Bog da“, kako kaže naš narod.
Vozim se kroz ovu, još uvek dobroplodnu i preblagoslovenu Zemlju, ali kako nastupi zlo laži oko korone i sl. vidimo koliko smo izgubili. „Imadosmo – ne znadosmo, izgubismo – poznadosmo“. Krećem vrlo rano te ne mogu navratiti pored groba ćerke Bose jer groblje nije otključano. Žao mi je, ali tako je. Inače, to je svega oko 500 metara do groblja. Ne može. Valjda ću kad se budem vraćao.
Odlazim pošto mi je uzgred za Baturst i pričestih nas petoro, pa dalje. Baturst je daleko od Sidneja samo 210 kilometara pa napred ka Lajtning Ridžu. Idem dalje kroz ovu Bogom blagoslovenu zemlju. Pa to je prava pravcata uživancija. Zelenilo, obradive farme, farme kao pašnjaci. Na istim su konji, goveda, ovce da se čovek nagledati ne može. Milina.
Prevalio sam tih 728 kilometara i došao do čuvenog mesta poznatog po opalima. Zaustavih auto i uslikah sam sebe pored znaka, saobraćajnog znaka gde piše ime mesta i broj stanovnika, tj. piše ime mesta sa znakom upitnik, jer se ne zna koliko ima stanovnika. Prođoh kroz mesto i dođoh do našeg hrama. To je naš srpski gradić Pejton. Naša lepa crkva – hram, sve potrebne prostorije, svetosavski dom, dva – tri stana za izdavanje, zgradica za pečenje prasića i tu je jedan stančić.
Lepo je ograđeno, do ulice kameni zid, a onda gvozdena ograda, lep natpis na oba jezika „SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVETOG ĐORĐA“. Ima dosta drveća, najviše masline ali i drugo. Imali su lep veliki limun. Dolazio je neki i brao limunove. Neki su mu branili. On je kasnije došao i posekao nam je limun.
Zbog situacije oko korona virusa, niko ne sme da me sačeka. Već je dogovoreno – ulazim u otključano, okrepljujem se, pišem , stavljam stvari koje sam doneo gde treba itd. Već je isplanirano da u subotu, 17. oktobra bude Liturgija, pa opelo našem dragom Vojislavu. Dogovorismo se da bude Liturgija i u nedelju. Vele neki, iz nekih razloga ne mogu doći u subotu, pa onda i u nedelju. Istini za volju, neki od tih ne dođoše ni u nedelju na Svetu Liturgiju. Beše mi žao, ali ne i krivo. Ne ljutim se, ali žalim. Pa ovde je liturgija tri-četiri puta godišnje i eto ne dolaze neki…..
Odslužih Liturgiju i opelo, a na groblju sahrana. Veli Novak Novaković da nije bilo veće sahrane ovde jer beše zaista dosta naroda. Dok se narod razilazio sa groblja, mi neki smo išli od groba do groba i prelivao sam ih vinom, kao što smo se ranije dogovorili i napisali na papir na čiji sve grob idemo: Dušan, Vlajko, Milenko, Mirko, Rade, Radan, Jovanka, Milivoj… Kako među usnulima, tako i među živima – slabo ima žena. Tako da mi godinama ceo srpski Lajtning Ridž ličaše na jedan muški manastir, a sad pogotovo. Veli pomenuti Novak da je poslednjih godina mnogo pomrlo Srba ovde, a slabo ih se doseljava. Kao i u Hilendaru, dolaze i umiru, a ne rađaju se…
Otidosmo na daću, a popodne na mesto gde je pokojnik nekad živeo i radio, tačnije vadio opal. U veče sam sam otišao u klub da se podsetim na stare dane kad sam bio mlad. U klubu me zaustaviše, tražili su mi podatke i informacije o tome da li sam vakcinisan i na kraju me pustiše unutra. Gledali su sveštenika čudno i dugo, ali ja sam na to navikao. Priđe mi jedan mladić te mi reče da je pravoslavni iz Iraka, pozvah ga na Liturgiju sutra ali nije došao. Zamolih jednu devojku te me uslika i poslah mnogima sliku kako „šenlučim“ sa dve kokte.
U nedelju liturgija, čaj i na put. Put mi je dalek. Stani, kreni, odmori, natoči goriva… stigoh kući. Opet ne navratih na groblje, kasno je. Zatvoreno je.
Sav srećan stigoh. Ali nema mi ključa, pa nigde. Ovo savremeno, pa pališ auto bez ključa. Nema te nema. Noćih, a kola otključana. Probah drugi dan sve moguće kombinacije. Ne vredi. Odemo Milan i ja ka Lajtning Ridžu skoro dvesta kilometara da bih prepoznao garažu gde sam poslednji put stajao, ali nema ništa. Veli Milan: „Oče Nikola, ako ti možeš da upališ auto onda su ključevi u autu“. Nađoh ključ ispod sedišta suvozača. I opet proćoh sa Milanom tamo i ovamo u velikoj žurbi i opet ne odoh do groba naše ćerke da obavim pomen što uvek i činim. Neka je Vojislavu i našoj ćerki Bosi pokoj duši, a nama zdravlje i veselje. Amin.
Pole pisanja- post skriptum
Znam da je i ovo opširno. Današnji čovek nema strpljenja da čita. Mora da se vidi ova emisija, mora ona, mora da se telefonira ovom, mora onom. Stižu poruke sa svih strana kao da smo neka centrala… Ali kad bi čovek pored svakog pasusa zastao te razmišljao u pravcu u kojem taj pasus upućuje bilo bi mnogo bolje. Bilo bi interesantnije, dukata mi!
Nikola Bilić
Sidnej
