Ранко Ћосић и његов трновит пут до академског успеха
Кажу да живот пише романе. Исто тако кажу да је сваки пут до звезда ‘поплочан’ трњем. Да су ове старе мудрости заиста тачне пример је и ова прича.
Ранко Ћосић је рођен пре 39 година у Гипсланду у југо-источној Викторији, 187 километара од Мелбурна. Кад је имао три године родитељи су га одвели у Челинац, данашњу Републику Српску, да се крсти под истим дрветом под којим су му крштени многи преци.
У родитељском дому се искључиво причао српски језик и кад је дошло време да Ранко крене у школу, скоро да није ни познавао енглески језик. И дан данас се присећа колико се мучио у ранијим разредима основне школе у читању и разумевању енглеског језика. Преокрет је уследио у петом разреду основне школе кад је био кажњен зато што је причао и није слушао наставника па је по казни морао да преписује цели буквар и тако много боље научио енглеске речи и почео боље да пише.
Ранко је завршио основну школу са просечним оценама и није показивао неку велику љубав према књизи и учењу. Напротив, више је волео да се бави спортом и да се дружи са вршњацима. У прве две године средње школе био је осредњи ученик, а у трећем разреду, уз помоћ професора коју су га инспирисали и подржавали, почео је нагло да напредује у учењу па је тако сада већ давне 1990. године освојио своју прву стипендију – Ротари Клуб-а за најбољи академски успех.
Ранко је био толико радостан због награде да је решио да оде у Манастир Светог Саве у Илајну и остане недељу дана у знак захвалности Богу за његов успех. Од малих ногу Ранко је показивао побожност и помагао је нашим свештеницима у Светом Олтару у Манастиру Светог Саве у Илајну, Цркви Свете Тројице у Северном Јелорну и Цркви Светог Архиђакона Стефана у Кизбари.
У то време Ранко је имао жељу да постане лекар како би могао да лечи и помаже људима. Његова хуманост према људима који су имали проблема са менталним или физичким здрављем се испољила још далеке 1991. године када је освојио прву награду у такмичењу за писмени састав на тему како би требало да се понашамо према људима са психијатријским обољењима. На такмичењу су учествовали сви ученици средње школе у Гипсланду, а Ранко је победио и његов рад је био одштампан у локалним новинама. 1993. године, због његових школских успеха и хуманизма, Ранко је освојио прву награду у избору за Омладинца године који је организовао Гипсланд Лајонс Клуб.
Али као што рекосмо, живот пише романе… Без обзира што је низао успехе у школи Ранку се није испунила једна велика жеља. Наиме, Ранко је од малена много волео српску народну музику и имао велику жељу да свира хармонику. Али његови родитељи су били оријентисани само на школске активности и нису марили о његовим жељама као што су свирање хармонике и посвећеност српској народној музици. Временом је такво неразумевање створило тензије које су у тинејџерским годинама постале још израженије, а поготово кад су се појавиле прве симпатије у његовом животу. Уследиле су забране свих, тада за сваког тинејџера нормалних ствари, излазака са друштвом и дружења са девојкама. Тада су почели проблеми. Да би се виђао са својим друштвом и тадашњом симпатијом Ранко је често бежао од куће, а онда, у 18. години, његово одрастање је прекинуто. Незадовољни његовим понашањем родитељи су одлучили да га избаце из куће, и од тог дана Ранко је био препуштен сам себи. Другим речима, остао је на улици и морао је да се сналази како зна и уме.
Оставши сам на улици, у великом граду као што је Мелбурн, Ранко је први пут у животу схватио како је кад немаш никога. Без школе, без радног искуства и без крова над главом, Ранку је било тешко да пронађе и задржи било какав посао. Исфрустриран због ситуације у којој се нашао, а жељан свега као и сваки тинејџер, да би се финансирао Ранко почиње да се бави ‘сумњивим’ пословима.
И како каже, тих година је добро ‘зарађивао’. Живео је у изнајмљеној хотелској соби у Ст Килди, где је почео да себи испуњава тадашње животне жеље, као што су учење свирања хармонике и изласци по кафанама и ноћним клубовима. По природи весељак који је волео друштво, редовно је организовао журке на које су долазили многи и на којима је алкохол био само увертира за много опасније ствари у којима се Ранко проналазио у то време. Нажалост тај брзи и узбудљиви живот није био из снова. Ранка је много погодило кад је видео шта људи раде од себе због новца и шта су све спремни да направе када им недостаје дрога. Још више га је погодило кад је видео да постоје људи који без имало милости могу да унаказе човека због мизерних ствари, нпр. због дуга од 50 долара.
Ранко каже да је два пута могао буквално изгубити главу, и да га је то трауматично искуство и инспирисало да тражи излаз из таквог живота. Ускоро упознаје људе спремне да помогну. Они му проналазе посао у Office Works-у у Сиднеју, напушта Мелбурн и – тако је бар мислио – прекида са својим претходним животом. Нажалост, није могао без града своје младости. После неког времена проведеног у Сиднеју, враћа се у њему драги Мелбурн, где почиње да ради разне физичке послове као што су молерај и конобарисање. Иако је и даље уживао у друштву, ноћним клубовима и кафанама, много му је сметала та животна нестабилност па одлучује да потражи помоћ од Commonwealtha-а и аплицира за смештај у коме ће започети неки нови пут и потражити себе.
Од кад је добио државни стан, и први пут у животу осетио неки мир и стабилност, Ранко креће својим академским путем ка самом врху. И са 26 година уписује Цертификат два у Информационим технологијама на Канган Институту и Бродмедоузу, где касније стиче диплому и наставља да ређа успехе. После тога уписује ACU где наставља студије Информационих система, а потом одлази на школовање на Мелбурншки универзитет (University of Melbourne) где 2011. постаје Master of Information Systems, са најбољим академским успехом у целокупној генерацији студената.
За тај успех је добио награду од декана за инжењеринг и стипендију да пише докторат. Годину дана касније издаје први академски рад са којим постаје први номиновани докторски кандидат Универзитета у Мелбурну на Аустралијској конференцији за информационе системе. Исте године од гувернерa Викторије прима награду зато што је био рангиран међу првих десет од 19 000 дипломираних академаца на Универзитетy у Мелбурну.
У свом истраживачком раду сарађује са чувеном Лондонском Школом Економије и најјачим људима и компанијама у свету. Ранко је живи пример да презиме на ић и напуштеност од најближих, а пре свега родитеља, уз слабу социо-економску ситуацију, нису баријера кад је човек упоран и жељан успеха. Уз упорност и врхунски рад Ранко признаје да је много битна и подршка блиских сарадника који су му помогли да постигне то што је данас.
Као православац, Ранко каже да себе сматра недостојним Божијим слугом, кога је Господ Бог сачувао од великог зла и тешкоћа и вратио на прави пут. За излазак на тај прави пут и успехе који су потом дошли Ранко се захваљује Богу и каже да је његов живот живи пример како Бог може да дигне човека из пепела и да га доведе на један од најјачих факултета у свету и да му омогући да сарађује са најпрестижнијим професорима и професионалцима на свету.
Ранко је своју животну причу поделио са разним етничким заједницима и био награђиван зато што је инспирисао њихове заједнице. Исту причу је делио и са студентима са института TAFE као део програма који је водио Одсек за бизнис и иновације владе Викторије. Трећег фебруара ове године у Herald Sun-у, једним од најпознатијих аустралијских новина, је изашао чланак о њему и његовим академским успесима. Тај успех је прославио са својим најближим пријатељима и његовим Србима на фестивалу Масленица у Мелбурну, наравно уз хармонику.
И за крај… Треба истаћи Ранкову спремност и рекли бисмо храброст, да без страха и предрасуда отворено прича о свом животу који је као што смо видели био веома турбулентан. И што је још важније, он своју животну причу дели са свима нама, не како би себе издизао и славио, већ како би млађим нараштајима дао пример и инспирацију, показајући им да се до звезда углавном стиже преко трња. И да је у животу све могуће са јаком вољом, напорним радом и вером у Бога. Српски глас честита нашем Србину на свему што је досад постигао и желимо му још више среће и успеха у његовом послу и животу.
Жељко Продановић
