Ranko Ćosić i njegov trnovit put do akademskog uspeha

Kažu da život piše romane. Isto tako kažu da je svaki put do zvezda ‘popločan’ trnjem. Da su ove stare mudrosti zaista tačne primer je i ova priča.

Ranko Ćosić je rođen pre 39 godina u Gipslandu u jugo-istočnoj Viktoriji, 187 kilometara od Melburna. Kad je imao tri godine roditelji su ga odveli u Čelinac, današnju Republiku Srpsku, da se krsti pod istim drvetom pod kojim su mu kršteni mnogi preci.

U roditeljskom domu se isključivo pričao srpski jezik i kad je došlo vreme da Ranko krene u školu, skoro da nije ni poznavao engleski jezik. I dan danas se priseća koliko se mučio u ranijim razredima osnovne škole u čitanju i razumevanju engleskog jezika. Preokret je usledio u petom razredu osnovne škole kad je bio kažnjen zato što je pričao i nije slušao nastavnika pa je po kazni morao da prepisuje celi bukvar i tako mnogo bolje naučio engleske reči i počeo bolje da piše.

Ranko je završio osnovnu školu sa prosečnim ocenama i nije pokazivao neku veliku ljubav prema knjizi i učenju. Naprotiv, više je voleo da se bavi sportom i da se druži sa vršnjacima. U prve dve godine srednje škole bio je osrednji učenik, a u trećem razredu, uz pomoć profesora koju su ga inspirisali i podržavali, počeo je naglo da napreduje u učenju pa je tako sada već davne 1990. godine osvojio svoju prvu stipendiju – Rotari Klub-a za najbolji akademski uspeh.

Ranko je bio toliko radostan zbog nagrade da je rešio da ode u Manastir Svetog Save u Ilajnu i ostane nedelju dana u znak zahvalnosti Bogu za njegov uspeh. Od malih nogu Ranko je pokazivao pobožnost i pomagao je našim sveštenicima u Svetom Oltaru u Manastiru Svetog Save u Ilajnu, Crkvi Svete Trojice u Severnom Jelornu i Crkvi Svetog Arhiđakona Stefana u Kizbari.

U to vreme Ranko je imao želju da postane lekar kako bi mogao da leči i pomaže ljudima. Njegova humanost prema ljudima koji su imali problema sa mentalnim ili fizičkim zdravljem se ispoljila još daleke 1991. godine kada je osvojio prvu nagradu u takmičenju za pismeni sastav na temu kako bi trebalo da se ponašamo prema ljudima sa psihijatrijskim oboljenjima. Na takmičenju su učestvovali svi učenici srednje škole u Gipslandu, a Ranko je pobedio i njegov rad je bio odštampan u lokalnim novinama. 1993. godine, zbog njegovih školskih uspeha i humanizma, Ranko je osvojio prvu nagradu u izboru za Omladinca godine koji je organizovao Gipsland Lajons Klub.

Ali kao što rekosmo, život piše romane… Bez obzira što je nizao uspehe u školi Ranku se nije ispunila jedna velika želja. Naime, Ranko je od malena mnogo voleo srpsku narodnu muziku i imao veliku želju da svira harmoniku. Ali njegovi roditelji su bili orijentisani samo na školske aktivnosti i nisu marili o njegovim željama kao što su sviranje harmonike i posvećenost srpskoj narodnoj muzici. Vremenom je takvo nerazumevanje stvorilo tenzije koje su u tinejdžerskim godinama postale još izraženije, a pogotovo kad su se pojavile prve simpatije u njegovom životu. Usledile su zabrane svih, tada za svakog tinejdžera normalnih stvari, izlazaka sa društvom i druženja sa devojkama. Tada su počeli problemi. Da bi se viđao sa svojim društvom i tadašnjom simpatijom Ranko je često bežao od kuće, a onda, u 18. godini, njegovo odrastanje je prekinuto. Nezadovoljni njegovim ponašanjem roditelji su odlučili da ga izbace iz kuće, i od tog dana Ranko je bio prepušten sam sebi. Drugim rečima, ostao je na ulici i morao je da se snalazi kako zna i ume.

Ostavši sam na ulici, u velikom gradu kao što je Melburn, Ranko je prvi put u životu shvatio kako je kad nemaš nikoga. Bez škole, bez radnog iskustva i bez krova nad glavom, Ranku je bilo teško da pronađe i zadrži bilo kakav posao. Isfrustriran zbog situacije u kojoj se našao, a željan svega kao i svaki tinejdžer, da bi se finansirao Ranko počinje da se bavi ‘sumnjivim’ poslovima.

I kako kaže, tih godina je dobro ‘zarađivao’. Živeo je u iznajmljenoj hotelskoj sobi u St Kildi, gde je počeo da sebi ispunjava tadašnje životne želje, kao što su učenje sviranja harmonike i izlasci po kafanama i noćnim klubovima. Po prirodi veseljak koji je voleo društvo, redovno je organizovao žurke na koje su dolazili mnogi i na kojima je alkohol bio samo uvertira za mnogo opasnije stvari u kojima se Ranko pronalazio u to vreme. Nažalost taj brzi i uzbudljivi život nije bio iz snova. Ranka je mnogo pogodilo kad je video šta ljudi rade od sebe zbog novca i šta su sve spremni da naprave kada im nedostaje droga. Još više ga je pogodilo kad je video da postoje ljudi koji bez imalo milosti mogu da unakaze čoveka zbog mizernih stvari, npr. zbog duga od 50 dolara.

Ranko kaže da je dva puta mogao bukvalno izgubiti glavu, i da ga je to traumatično iskustvo i inspirisalo da traži izlaz iz takvog života. Uskoro upoznaje ljude spremne da pomognu. Oni mu pronalaze posao u Office Works-u u Sidneju, napušta Melburn i – tako je bar mislio – prekida sa svojim prethodnim životom. Nažalost, nije mogao bez grada svoje mladosti. Posle nekog vremena provedenog u Sidneju, vraća se u njemu dragi Melburn, gde počinje da radi razne fizičke poslove kao što su moleraj i konobarisanje. Iako je i dalje uživao u društvu, noćnim klubovima i kafanama, mnogo mu je smetala ta životna nestabilnost pa odlučuje da potraži pomoć od Commonwealtha-a i aplicira za smeštaj u kome će započeti neki novi put i potražiti sebe.

Od kad je dobio državni stan, i prvi put u životu osetio neki mir i stabilnost, Ranko kreće svojim akademskim putem ka samom vrhu. I sa 26 godina upisuje Certifikat dva u Informacionim tehnologijama na Kangan Institutu i Brodmedouzu, gde kasnije stiče diplomu i nastavlja da ređa uspehe. Posle toga upisuje ACU gde nastavlja studije Informacionih sistema, a potom odlazi na školovanje na Melburnški univerzitet (University of Melbourne) gde 2011. postaje Master of Information Systems, sa najboljim akademskim uspehom u celokupnoj generaciji studenata.

Za taj uspeh je dobio nagradu od dekana za inženjering i stipendiju da piše doktorat. Godinu dana kasnije izdaje prvi akademski rad sa kojim postaje prvi nominovani doktorski kandidat Univerziteta u Melburnu na Australijskoj konferenciji za informacione sisteme. Iste godine od guvernera Viktorije prima nagradu zato što je bio rangiran među prvih deset od 19 000 diplomiranih akademaca na Univerzitety u Melburnu.

U svom istraživačkom radu sarađuje sa čuvenom Londonskom Školom Ekonomije i najjačim ljudima i kompanijama u svetu. Ranko je živi primer da prezime na ić i napuštenost od najbližih, a pre svega roditelja, uz slabu socio-ekonomsku situaciju, nisu barijera kad je čovek uporan i željan uspeha. Uz upornost i vrhunski rad Ranko priznaje da je mnogo bitna i podrška bliskih saradnika koji su mu pomogli da postigne to što je danas.

Kao pravoslavac, Ranko kaže da sebe smatra nedostojnim Božijim slugom, koga je Gospod Bog sačuvao od velikog zla i teškoća i vratio na pravi put. Za izlazak na taj pravi put i uspehe koji su potom došli Ranko se zahvaljuje Bogu i kaže da je njegov život živi primer kako Bog može da digne čoveka iz pepela i da ga dovede na jedan od najjačih fakulteta u svetu i da mu omogući da sarađuje sa najprestižnijim profesorima i profesionalcima na svetu.

Ranko je svoju životnu priču podelio sa raznim etničkim zajednicima i bio nagrađivan zato što je inspirisao njihove zajednice. Istu priču je delio i sa studentima sa instituta TAFE kao deo programa koji je vodio Odsek za biznis i inovacije vlade Viktorije. Trećeg februara ove godine u Herald Sun-u, jednim od najpoznatijih australijskih novina, je izašao članak o njemu i njegovim akademskim uspesima. Taj uspeh je proslavio sa svojim najbližim prijateljima i njegovim Srbima na festivalu Maslenica u Melburnu, naravno uz harmoniku.

I za kraj… Treba istaći Rankovu spremnost i rekli bismo hrabrost, da bez straha i predrasuda otvoreno priča o svom životu koji je kao što smo videli bio veoma turbulentan. I što je još važnije, on svoju životnu priču deli sa svima nama, ne kako bi sebe izdizao i slavio, već kako bi mlađim naraštajima dao primer i inspiraciju, pokazajući im da se do zvezda uglavnom stiže preko trnja. I da je u životu sve moguće sa jakom voljom, napornim radom i verom u Boga. Srpski glas čestita našem Srbinu na svemu što je dosad postigao i želimo mu još više sreće i uspeha u njegovom poslu i životu.

Željko Prodanović