Откривамо ко су добитници највиших признања Републике Србије – Зоран Јанковић, Бранко Тупањац, Добривоје Танасијевић, Петар Петровић Пепи, Дина и Јован Рајс
Поводом Дана државности, на Сретење, председник Србије Александар Вучић одликовао је шесторо наших људи из расејања, због њихових патриотских и хуманитарних активности. Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане добио је Сретењски орден трећег степена. Бранко Тупањац, добротвор из Чикага, добио је Орден Карађорђеве звезде трећег степена. Добривоју Танасијевићу, чувеном Ден Тани, као спортском раднику из Калифорније припала је Златна медаља за заслуге. Српски барјактар Петар Петровић Пепи из Париза добитник је Златне медаље за заслуге. Међу добитницима Златне медаље су и Дина и Јован Рајс, чувари културе на Холокауст из Шведске.
Први човек словеначке престонице Зоран Јанковић широј јавности је постао познат недавно, када је у политичким јавним причама, поменут као могући председнички кандидат на скорашњим изборима. И председник Александар Вучић и Зоран Јанковић су ту причу пропратили духовитим коментарима. Најважније од свега је било то да је Јанковић са Вучићем приближио Љубљану и Београд, Србију и Словенију.
Јанковић је од оних исељених Срба, који се осећа половично. Мало је Србин, а више је Словенац. Рођен је на новогодишње јутро, 1. јануара 1953. године, у селу Сараоци код Смедерева од оца Србина и мајке Словенке. Прве године живота проводи у овом селу, на обалама Велике Мораве. Кад је имао 11 година његова породица се сели у Љубљану у потрази за бољим животом, где он завршава основну школу, гимназију и Економски факултет.
Током студија Зоран Јанковић саградио је кућу од новца који је зарадио у локалном Ауто-мото савезу и другим предузећима. Већ при крају студија могло се наслутити да имам смисла за бизнис. Радио је у поштанској служби, а потом у “Меркатору”, где је 1997. постао председник управе ове чувене словеначке фирме. Смењен је 2005. у политичком обрачуну.
“Осветио” се Словенцима за отказ и понижавања тако што је на изборима за градоначелника Љубљане октобра 2006. победио први пут. Па други пут 2010, и потом непрестано до данашњих дана.
Међу успехе Јанковића, којима је и обезбедио тако дуго столовање у престоници дежеле, јесте и обнова центра Љубљане. Главни град Словеније претворио је у једну од европских метропола.
Лично Јанковић је успешан пословни човек, са титулом “Менаџер године”, спортски радник, који води КК “Олимпију” и словеначке рукометаше, које је тренирао други Србин – Веселин Вујовић. Ожењен је Мијом и имају два сина. У Србију долази увек када може, а са српским политичарима успешно сарађује. Зоран јанковић је као патриота и успешан српски политичар у ЕУ понео Сретењски орден трећег степена.
АМЕРИЧКИ ИСЕЉЕНИЦИ
Бранко Тупањац је Херцеговац, који је у Требињу подигао манастир Нова Грачаница на брду изнад града и задужбину својој покојној супрузи Радмили. Када год се у Чикагу, где живи, одржава нека српска манифестација, Тупањац је на њој главни дародавац. Члан је Епархије средњо-америчке, Српске народне одбране, ветеран Конгреса српског уједињења. Пословао је у Југославији, на Кипру, у Швајцарској и САД.
Рођен сам у Билећи 1938. а школовао сам се у Новом Саду. Завршио сам студије грађевине. Радио сам у војној индустрији и Фабрици алата у Требињу. Уселио сам се као проналазач индустријских патената у САД са породицом 1968. године. Радио сам у фирми “Еплтон”. А онда сам постао грађевинар, инвеститор, нафташ и банкар – причао ми је Бранко Тупањац.
У Чикагу и околини подигао је десетак огромних трговачких центара и десетине луксузних хотела. Власник је хотела „Мореин“ и акционар у банкама “ЦИБ” и “Парквеј”. Као патриота Тупањац је велики добротовор и хуманиста. Отаџбини Србији почетком деведесетих је поклонио 100.000 долара и нудио програме за излазак из кризе, отварање нове Клинике за кардиоваскуларне болести у Београду.
Помагао сам стварање Републике Српске 1992. године. Сенатор сам Српске од 2009. Испунио сам последњу вољу песника Јована Дучића да буде сахрањен у Требињу. Пребацио сам његов саркофаг са ковчегом и посмртним остацима октобра 2000. у манастир Нова Грачаница, који сам саградио на Црквини у Требињу – прича Бранко Тупањац, који непрестано помаже свој завичај.
За ово величанствено дело у Требињу Бранко Тупањац је од Српске православне цркве одликован Орденом Светог Саве. Носилац је Ордена Њемање и Ордена за мир Уједињених Нација. Држава Србија и њен председник Александар Вучић су га сада одликовали Орденом Карађорђеве звезде.
Бранко Тупањац и господин Ден Тана су амерички исељеници, јер већ деценијама живе у САД. Овај други је Добривоје Танасијевић, Србин пореклом из Чибуковца код Краљева (1935). Матурирао у београдској гимназији 1953. Играо фудбал за ФК „Бокељ“ и ФК „Црвена Звезда“. Био је од 1951. фудбалски професионалац у Белгији и Немачкој. Остао је у Антверпену из ког је емигрирао у Канаду, где је играо за ФК „Монтреал“.
Прешао сам у САД 1956. и играо мали и велики фудбал. Са Ацом Обрадовићем ударио сам темеље америчког фудбала на српски и европски начин. Учествовао сам у стварању фудбалске лиге САД. Похађао сам Академију глуме Џефа Корија у Малибуу, када и глумци Џемс Дин, Натали Вуд и Ким Новак. Наступао сам у филмовима The Enemy Below, Rin Tin Tin, Peter Gun i The Untachables – приповеда Ден Тана у својим мемоарима, које је објавио као књигу и као документарни филм .
Кад му се глума мало смучила постао је кафеџија у Лос Анђелесу. Био је власник култног ресторана Den Tana’s на Беверли Хилсу, који је отворио 1964. У њему се окупљају светски глумци и продуценти. Пријатељ Карла Малдена, Марлон Бранда, Мерлин Монро, Хемфрија Богарта, Џона Траволте, Кирка и Мајка Дагласа.
Танасијевић је члан Америчке академије за филмску уметност, која додељује Оскара за највећа достигнућа. Био је у Енглеској од 1970. до 1981. један од власника фудбалског клуба “Брентфорд”. Радио је као филмски продуцент и фудбалски менаџер. Члан је управе, бивши председник и финансијер ФК „Црвена Звезда“. Сарадник је Фудбалског савеза Србије. Живи са супругом у Београду. Деца су му, две ћерке, успешне пословне даме у Америци. Добитник је Златне медаље за заслуге.
СРПСКИ ЈЕВРЕЈИ
Петар Петровић Пепи је представник Удружења старих српских ратника у Паризу и српски барјактар на свим државним манифестација у Француској, када наши стари савезници обележавају ратне победе. Рођен је у Београду 1937. Одрастао је на ушћу Саве у Дунав, где је завршио Електротехничку школу. Радио је као електричар у Савамали, када је 1966. године отишао на рад у Француску. Радио је у једној париској фабрици као електричар.
Почетком деведесетих постао сам члан удружења “Петар Први Ујединитељ” у Паризу, Српске заједнице у Француској и њен званични барјактар. Наступао сам као представник Србије на свим меморијалним српско-фрнацуским манифестацијама са шајкачом и српском заставом. Тако сам био барјактар поводом Дана победе, поводом обележавања догађаја из Првог светског рата и Другог светског рата – открива господин Пепи, како га зову Французи.
Увек носи српски чутурицу ракије којој нису одолели француски председници, са којима се сусретао, ни Франсоа Митеран, Жак Ширак, Никола Саркози, али ни Франсоа Оланд, а ни Емануел Макрон. Захваљујући Петру Петровићу обновљено је српско војничко гробље у месту Тије, где је сахрањено 748 српских војника из Првог светског рата.
Поводом обележавања 100 година Првог светског рата и Колубарске битке, Пепи је са француским адмиралом Хенријем Лакајом био у званичној посети Србији, где су у Ваљеву положили венце на споменик војводи Живојину Мишићу. Сарадник је Удружења „Андре Мажино” у Француској, које окупља скоро 300.000 чланова и развија пријатељске односе са Французима.
Петар Петровић Пепи добитник је Златне медаље за заслуге Републике Србије. Исто одличје добили су супружници Дина и Јован Рајс, интелектуалци из Шведске и борци против антисемитизма, за одржавање културе сећања на Холокауст. Они су чувени српски Јевреји. Јован Рајс је потомак славног издавача Геце Кона.
Родио се 1933. године у Зрењанину. Био је најмлађе дете у породици где је мајка била домаћица, а отац књижар. Када је избио рат у Југославији 1941. године, Јован је имао осам година, а његов старији брат Ђурица једанаест. Сви Јованови најближи су убијени 1941-1942. Преживео је скривајући се код рођака у Србији и у Мађарској. Депортован је сточним вагоном у Аустрију на принудни рад. Преживео је и концентрациони логор Берген-Белсен и казамат Терезијенштат, близу Прага у Чешкој. Ту су га Руси ослободили.
Вратио се у свој родни крај у данашњој Србији где је живео са тетком и њеном породицом. Завршио је студије медицине и оженио се 1958. године са Дином Вајс. Она је рођена 1938. године као Мирјам у Загребу.
Дина и Јован добили су две ћерке и 1968. године се преселили у Шведску, где је Јован био професор судске медицине на Каролинском институту у Стокхолму. Постао је познат по судским случајевима или процесима који су изазивали велико интересовање јавности (Случај Осмо Вало, Човек са ласером).
Од 2001. године обоје пишу студије и књиге о геноциду над јеврејским народом. Јован Рајс се прославио књигом и позоришном представом ”Да ли си сусрео Хитлера?”
Када то питање постави себи, одговара: Ја и даље сусрећем Хитлера. Сваки дан. Кад неко хоће да има моћ над слободним људима и да их понижава због различите боје коже, другачије вере или што долази из друге културе. Хитлер живи кроз све врсте фундаментализма и кроз недовољно поштовање јединствених вредности сваког човека – каже др Јован Рајс, добитник Златне медаље за заслуге Републике Србије.
Марко Лопушина