Otkrivamo ko su dobitnici najviših priznanja Republike Srbije – Zoran Janković, Branko Tupanjac, Dobrivoje Tanasijević, Petar Petrović Pepi, Dina i Jovan Rajs

Povodom Dana državnosti, na Sretenje, predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlikovao je šestoro naših ljudi iz rasejanja, zbog njihovih patriotskih i humanitarnih aktivnosti. Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane dobio je Sretenjski orden trećeg stepena. Branko Tupanjac, dobrotvor iz Čikaga, dobio je Orden Karađorđeve zvezde trećeg stepena. Dobrivoju Tanasijeviću, čuvenom Den Tani, kao sportskom radniku iz Kalifornije pripala je Zlatna medalja za zasluge. Srpski barjaktar Petar Petrović Pepi iz Pariza dobitnik je Zlatne medalje za zasluge. Među dobitnicima Zlatne medalje su i Dina i Jovan Rajs, čuvari kulture na Holokaust iz Švedske.

Prvi čovek slovenačke prestonice Zoran Janković široj javnosti je postao poznat nedavno, kada je u političkim javnim pričama, pomenut kao mogući predsednički kandidat na skorašnjim izborima. I predsednik Aleksandar Vučić i Zoran Janković su tu priču propratili duhovitim komentarima. Najvažnije od svega je bilo to da je Janković sa Vučićem približio Ljubljanu i Beograd, Srbiju i Sloveniju.

Janković je od onih iseljenih Srba, koji se oseća polovično. Malo je Srbin, a više je Slovenac. Rođen je na novogodišnje jutro, 1. januara 1953. godine, u selu Saraoci kod Smedereva od oca Srbina i majke Slovenke. Prve godine života provodi u ovom selu, na obalama Velike Morave. Kad je imao 11 godina njegova porodica se seli u Ljubljanu u potrazi za boljim životom, gde on završava osnovnu školu, gimnaziju i Ekonomski fakultet.

Tokom studija Zoran Janković sagradio je kuću od novca koji je zaradio u lokalnom Auto-moto savezu i drugim preduzećima. Već pri kraju studija moglo se naslutiti da imam smisla za biznis. Radio je u poštanskoj službi, a potom u “Merkatoru”, gde je 1997. postao predsednik uprave ove čuvene slovenačke firme. Smenjen je 2005. u političkom obračunu.

“Osvetio” se Slovencima za otkaz i ponižavanja tako što je na izborima za gradonačelnika Ljubljane oktobra 2006. pobedio prvi put. Pa drugi put 2010, i potom neprestano do današnjih dana.

Među uspehe Jankovića, kojima je i obezbedio tako dugo stolovanje u prestonici dežele, jeste i obnova centra Ljubljane. Glavni grad Slovenije pretvorio je u jednu od evropskih metropola.

Lično Janković je uspešan poslovni čovek, sa titulom “Menadžer godine”, sportski radnik, koji vodi KK “Olimpiju” i slovenačke rukometaše, koje je trenirao drugi Srbin – Veselin Vujović. Oženjen je Mijom i imaju dva sina. U Srbiju dolazi uvek kada može, a sa srpskim političarima uspešno sarađuje. Zoran janković je kao patriota i uspešan srpski političar u EU poneo Sretenjski orden trećeg stepena.

AMERIČKI ISELJENICI

Branko Tupanjac je Hercegovac, koji je u Trebinju podigao manastir Nova Gračanica na brdu iznad grada i zadužbinu svojoj pokojnoj supruzi Radmili. Kada god se u Čikagu, gde živi, održava neka srpska manifestacija, Tupanjac je na njoj glavni darodavac. Član je Eparhije srednjo-američke, Srpske narodne odbrane, veteran Kongresa srpskog ujedinjenja. Poslovao je u Jugoslaviji, na Kipru, u Švajcarskoj i SAD.

Rođen sam u Bileći 1938. a školovao sam se u Novom Sadu. Završio sam studije građevine. Radio sam u vojnoj industriji i Fabrici alata u Trebinju. Uselio sam se kao pronalazač industrijskih patenata u SAD sa porodicom 1968. godine. Radio sam u firmi “Eplton”. A onda sam postao građevinar, investitor, naftaš i bankar – pričao mi je Branko Tupanjac.

U Čikagu i okolini podigao je desetak ogromnih trgovačkih centara i desetine luksuznih hotela. Vlasnik je hotela „Morein“ i akcionar u bankama “CIB” i “Parkvej”. Kao patriota Tupanjac je veliki dobrotovor i humanista. Otadžbini Srbiji početkom devedesetih je poklonio 100.000 dolara i nudio programe za izlazak iz krize, otvaranje nove Klinike za kardiovaskularne bolesti u Beogradu.

Pomagao sam stvaranje Republike Srpske 1992. godine. Senator sam Srpske od 2009.  Ispunio sam poslednju volju pesnika Jovana Dučića da bude sahranjen u Trebinju. Prebacio sam njegov sarkofag sa kovčegom i posmrtnim ostacima oktobra 2000. u manastir Nova Gračanica, koji sam sagradio na Crkvini u Trebinju – priča Branko Tupanjac, koji neprestano pomaže svoj zavičaj.

Za ovo veličanstveno delo u Trebinju Branko Tupanjac je od Srpske pravoslavne crkve odlikovan Ordenom Svetog Save. Nosilac je Ordena Njemanje i Ordena za mir Ujedinjenih Nacija. Država Srbija i njen predsednik Aleksandar Vučić su ga sada odlikovali Ordenom Karađorđeve zvezde.

Branko Tupanjac i gospodin Den Tana su američki iseljenici, jer već decenijama žive u SAD. Ovaj drugi je Dobrivoje Tanasijević, Srbin poreklom iz Čibukovca kod Kraljeva (1935). Maturirao u beogradskoj gimnaziji 1953. Igrao fudbal za FK „Bokelj“ i FK „Crvena Zvezda“. Bio je od 1951. fudbalski profesionalac u Belgiji i Nemačkoj. Ostao je u Antverpenu iz kog je emigrirao u Kanadu, gde je igrao za FK „Montreal“.

Prešao sam u SAD 1956. i igrao mali i veliki fudbal. Sa Acom Obradovićem udario sam temelje američkog fudbala na srpski i evropski način. Učestvovao sam u stvaranju fudbalske lige SAD. Pohađao sam Akademiju glume Džefa Korija u Malibuu, kada i glumci Džems Din, Natali Vud i Kim Novak. Nastupao sam u filmovima The Enemy Below, Rin Tin Tin, Peter Gun i The Untachables – pripoveda Den Tana u svojim memoarima, koje je objavio kao knjigu i kao dokumentarni film .

Kad mu se gluma malo smučila postao je kafedžija u Los Anđelesu. Bio je vlasnik kultnog restorana Den Tana’s na Beverli Hilsu, koji je otvorio 1964. U njemu se okupljaju svetski glumci i producenti. Prijatelj Karla Maldena, Marlon Branda, Merlin Monro, Hemfrija Bogarta, Džona Travolte, Kirka i Majka Daglasa.

Tanasijević je član Američke akademije za filmsku umetnost, koja dodeljuje Oskara za najveća dostignuća. Bio je u Engleskoj od 1970. do 1981. jedan od vlasnika fudbalskog kluba “Brentford”. Radio je kao filmski producent i fudbalski menadžer. Član je uprave, bivši predsednik i finansijer FK „Crvena Zvezda“. Saradnik je Fudbalskog saveza Srbije. Živi sa suprugom u Beogradu. Deca su mu, dve ćerke, uspešne poslovne dame u Americi. Dobitnik je Zlatne medalje za zasluge.

SRPSKI JEVREJI

Petar Petrović Pepi je  predstavnik Udruženja starih srpskih ratnika u Parizu i srpski barjaktar na svim državnim manifestacija u Francuskoj, kada naši stari saveznici obeležavaju ratne pobede. Rođen je u Beogradu 1937. Odrastao je na ušću Save u Dunav, gde je završio Elektrotehničku školu. Radio je kao električar u Savamali, kada je 1966. godine otišao na rad u Francusku. Radio je u jednoj pariskoj fabrici kao električar.

Početkom devedesetih postao sam član udruženja “Petar Prvi Ujedinitelj” u Parizu, Srpske zajednice u Francuskoj i njen zvanični barjaktar. Nastupao sam kao predstavnik Srbije na svim memorijalnim srpsko-frnacuskim manifestacijama sa šajkačom i srpskom zastavom. Tako sam bio barjaktar povodom Dana pobede, povodom obeležavanja događaja iz Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata – otkriva gospodin Pepi, kako ga zovu Francuzi.

Uvek nosi srpski čuturicu rakije kojoj nisu odoleli francuski predsednici, sa kojima se susretao, ni Fransoa Miteran, Žak Širak, Nikola Sarkozi, ali ni Fransoa Oland, a ni Emanuel Makron. Zahvaljujući Petru Petroviću obnovljeno je srpsko vojničko groblje u mestu Tije, gde je sahranjeno 748 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata.

Povodom obeležavanja 100 godina Prvog svetskog rata i Kolubarske bitke, Pepi je sa francuskim admiralom Henrijem Lakajom bio u zvaničnoj poseti Srbiji, gde su u Valjevu položili vence na spomenik vojvodi Živojinu Mišiću. Saradnik je Udruženja „Andre Mažino” u Francuskoj, koje okuplja skoro 300.000 članova i razvija prijateljske odnose sa Francuzima.

Petar Petrović Pepi dobitnik je Zlatne medalje za zasluge Republike Srbije. Isto odličje dobili su supružnici Dina i Jovan Rajs, intelektualci iz Švedske i borci protiv antisemitizma, za održavanje kulture sećanja na Holokaust. Oni su čuveni srpski Jevreji. Jovan Rajs je potomak slavnog izdavača Gece Kona.

Rodio se 1933. godine u Zrenjaninu. Bio je najmlađe dete u porodici gde je majka bila domaćica, a otac knjižar. Kada je izbio rat u Jugoslaviji 1941. godine, Jovan je imao osam godina, a njegov stariji brat Đurica jedanaest. Svi Jovanovi najbliži su ubijeni 1941-1942. Preživeo je skrivajući se kod rođaka u Srbiji i u Mađarskoj. Deportovan je stočnim vagonom u Austriju na prinudni rad. Preživeo je i koncentracioni logor Bergen-Belsen i kazamat Terezijenštat, blizu Praga u Češkoj. Tu su ga Rusi oslobodili.

Vratio se u svoj rodni kraj u današnjoj Srbiji gde je živeo sa tetkom i njenom porodicom. Završio je studije medicine i oženio se 1958. godine sa Dinom Vajs. Ona je rođena 1938. godine kao Mirjam u Zagrebu.

Dina i Jovan dobili su dve ćerke i 1968. godine se preselili u Švedsku, gde je Jovan bio profesor sudske medicine na Karolinskom institutu u Stokholmu.  Postao je poznat po sudskim slučajevima ili procesima koji su izazivali veliko interesovanje javnosti (Slučaj Osmo Valo, Čovek sa laserom).

Od 2001. godine oboje pišu studije i knjige o genocidu nad jevrejskim narodom. Jovan Rajs se proslavio knjigom i pozorišnom predstavom ”Da li si susreo Hitlera?”

Kada to pitanje postavi sebi, odgovara: Ja i dalje susrećem Hitlera. Svaki dan. Kad neko hoće da ima moć nad slobodnim ljudima i da ih ponižava zbog različite boje kože, drugačije vere ili što dolazi iz druge kulture. Hitler živi kroz sve vrste fundamentalizma i kroz nedovoljno poštovanje jedinstvenih vrednosti svakog čoveka – kaže dr Jovan Rajs, dobitnik Zlatne medalje za zasluge Republike Srbije.

Marko Lopušina